Piše: Nemanja Milošević
Ušavši u septembar, na svojim kalendarima već smo uveliko počeli da žvrljamo poslednje dane leta. Iako se čini da jesen još uvek ne planira da zakuca na naša vrata, čini se da je sa tropskim vrućinama gotovo, a nakon nekoliko meseci doživeli smo i prvu kišu.
A što onda ne bismo iskoristili svaki sunčani dan koji nam je na raspolaganju? Razmišljajući o tome, rešio sam da protekli vikend provedem na Fruškoj gori.
Uputio sam se ka našoj planini preko Bešenova. Popodnevno sunce prosto je milovalo poslednje neobrane strukove kukuruza, dok se čitavo podnožje panonskog ostrva žutelo pod strnjikom. Prošavši kraj jezera i onog skretanja ka Širokim ledinama, stižem do Partizanskog puta.
Partizanski. Tako ga zovem. Tako se zvao otkad ga je izgradila mladost Jugoslavije. A pomalo me i vređa ovaj novi naziv – “Grebenski”. Kao da je neko jednim potezom gumice rešio da izbriše čitavu istoriju jedine konstantno slobodne teritorije u našoj zemlji tokom Drugog svetskog rata. Potezom gumice i sistematskim zapuštanjem spomen-obeležja palim borcima.
Nakon što sam se popeo na vrh, krenuo sam ka zapadu. Svuda oko mene bile su vidljive posledice suše, a listovi lipe i hrasta bili su puni opekotina od sunca. Vegetacija kraj puta bila je skoro potpuno osušena i sve je delovalo kao da je već uveliko kraj oktobra.
Na Letenci standardno – gužva. Interesantan kontrast gomile naroda željnog prirode i razdragane dece, na mestu zapuštenog dečijeg odmarališta. Pričali mi stari da su školarci nekad ovde dolazili sa učiteljima, žaleći za vremenima tog “nazadnog” školskog sistema. Mada, čuo sam da će se tu negde graditi hotel, pa verujem da nije isključeno da će se trend škole u prirodi vratiti na velika vrata, uz povoljne cene hotelskog smeštaja…
Vožnja Partizanskim putem od malih nogu mi je bila omiljena. Posebno na relaciji od Bešenova do Rohalj baza. I ovaj put, uživao sam u prizorima oborenih balvana spremnih za metražu, a razređena šuma omogućavala je sunčevim zracima da se probiju skroz do motornim testerama predivno oblikovanih panjeva.
Nakon što sam porazbijao svo kamenje u bubrezima i žuči, uspešno sam izbegao onu izbočinu (ili udubljenje?) na poslednjoj krivini pre Sofijinih izvora. Spasao sam automobil od nasađivanja na asfaltno brdo, a bog je valjda spasio mene učinivši da mi u tom trenutku, na sreću, niko nije išao u susret. Lepo je kad poznaješ svaku rupu na putu, pa tačno znaš gde treba da paziš. Ako bi se ova deonica ikada rekonstruisala, prosto ne znam kako bih se snašao.
Došlo je vreme za pauzu i šetnju šumom. Bolesno i rascepljeno drveće ponosno je stajalo svud oko mene, velikodušno pružajući dom onim crvenim bubama i crvotočini. Neke precizno isečene grane visile su sa pojedinih stabala, dok su lepe, zdrave cepanice bile spremne za transport. Biće ogreva ove zime!
Krenuvši dalje, po ko zna koji put prešao sam i onaj prekid puta od Ležimira ka Divošu. Partizanski put predstavlja najkraću relaciju između ova dva fruškogorska sela, ali, u razgovoru sa njihovim meštanima, saznao sam da baš i ne vole da ga koriste. Ne zato što se ne vole, nego iz ljubavi prema svojim automobilima.
Krajnje odredište bile su Rohalj baze. Jedino koliko-toliko uređeno spomen-obeležje. Zahvaljujući inicijativi nekoliko entuzijasta iz Sremske Mitrovice, trava je uredno pokošena, smeće očišćeno, a klupe zamenjene. Još kad bi se uredila staza do spomen-groblja, utisak bi bio i lepši. Hteli su Mitrovčani da urade nešto po tom pitanju, ali ni staza, ni truli drveni delovi spomenika ne smeju se dirati bez dozvole nadležnih, kako se ne bi uništio njihov umetnički dojam. Da, lomljenje nogu preko povađene makadamske kocke i prizor nikad rekonstruisanog kompleksa ostavljaju divan dojam na stotine posetilaca koji u ovo doba godine dolaze na to mesto…
Nakon svega što sam video, punog srca krenuo sam nazad ka Mitrovici. Ali preko Divoša, kako bih bar još jednom ovog leta bacio pogled na prelepo dekorisanu gomilu smeća na skretanju ka Staroj Binguli. No, o tome ću drugi put…
