-Rođena sam 1955. godine u Martincima sa dečijom paralizom i dosta dugo nisam imala svest o svojoj invalidnosti jer su me roditelji tretirali kao moju četiri godina mlađu sestru, čak su me – po mom mišljenju, često gurali u vatru bez potrebe i uvek sam dobijala odgovorne poslove u kući. Danas, sa ove vremenske distance, zahvalna im jer nisam bila u povlašćenom položaju zbog svoje invalidnosti. Kada sam imala pet godina otišla sam u Klinički centar Banjica gde sam naredne dve i po godine imala nekoliko hirurških zahvata i gde sam – sa gipsom skoro do ispod pazuha, krenula u prvi razred osnovne škole. U Martince sam došla u školu, u drugom razredu, u drugom polugodištu. Roditelji su mi nabavili biciklić sa tri točka, a kada mi je bilo teško da ga vozim vukao bi me neko od mojih drugara, a zimi su me do škole vozili na sankama. Na taj period vežu me veoma lepa sećanja i zato smatram da je jako dobro da deca sa telesnim invaliditetom ne budu zbog toga izdvojena od svojih vršnjaka, nego treba da pohađaju zajedno nastavu, jer je to veoma važno za njihovo odrastanje.
Posle osnovne, upisala sam srednju ekonomsku školu u Mitrovici. Imala sam želju da nakon toga studiram, ali finansije to nisu dozvoljavale, pa sam se zaposlila kao knjigovođa u “Mitrosremu”. Imala sam divne kolege i nakon 22,5 godine, sa beneficijama je to bilo 28 godina, otišla sam u penziju.
U mladosti sam imala nekoliko hobija, pored igranja šaha, umem da heklam i vezem, a bila sam i članica recitatorsko-dramske sekcije “Kaliopi”. Zbog nemogućnosti da sebi nađem odeću u prodavnici, morala sam da naučim i da šijem, tako da mi je i to jedan od hobija kojim se bavim. Prvi put sam sašila sebi odeću u osmom razredu, za matursku svečanost. U ono vreme sam sakupljala modele iz novina, tako da i danas po tim šnitovima šijem za sebe. Recimo, pantalone sam u stanju da sašijem za 45 minuta po tom šnitu i sve što nosim uglavnom je mojih ruku delo. Najveći problem predstavlja mi obuća, s obzirom da je moja desna noga kraća 16 centimetara od leve. Jedno vreme sam nosila ortopedske cipele, a posle su mi pravili obuću po meri – ovako o svom životu priča Ružica Garunović iz Martinaca, predsednica Društva za cerebralnu i dečiju paralizu.
Kaže da je imala nepunih 20 godina kada je osnovala svoju porodicu, a ubrzo nakon toga rodila je ćerku. Bez obzira što je imala tešku trudnoću, ističe da je bila okružena ljudima koji su je podržavali i bodrili. To joj je mnogo pomoglo da što lakše prebrodi taj period, mada je bilo i onih koji su nastojali da joj pokvare sreću zbog dolaska bebe na svet.
-U životu se uvek nađe neko ko te podržava, ali i neko ko je spreman da te “poklopi”. Takav život čoveka ili očeliči ili slomi, a mene su, na sreću, svi ti izazovi očeličili. Recimo, u 43. godini sam položila vozački ispit, jer je to bilo pitanje opstanka, a ne izbora, zbog posla kojim sam se tada bavila – kaže Ružica.
Prema njenom mišljenju, kada je reč o položaju osoba sa invaliditetom, oni su u Mitrovici skoro nevidljiva populacija, iako se ona tokom proteklih godina zalagala da to promeni. Jedno vreme je bila na čelu Saveza za cerebralnu i dečiju paralizu Srbije, a zahvaljujući svojoj upornosti uspela je da promeni pravilnik o ortopedskim pomagalima, zatim da proširi pravo na participaciju, kao i da sa partnerima na projektu “HU Prijatelji” realizuje projekat “DOSTUPNO-NEDOSTUPNO”. Rezultat toga bilo je postavljanje rampi na veći broj javnih ustanova u Mitrovici.
Nažalost, Društvo za cerebralnu i dečiju paralizu nema svoje prostorije, tako da Ružica administrativni posao obavlja od kuće u Martincima, uz podršku svih članova Društva CDP.
Iako je bilo trenutaka kada su je drugi povređivali, kaže da nikada nije gubila veru u ljude. Okružena je onima koje jako voli i smatra da su prorodica i prijatelji čovekovo najveće bogatstvo i sreća.
Moto “Optimizam i osmeh”
-Uvek sam se trudila da širim pozitivnu energiju i da imam pozitivan pristup životu. U ovoj našoj populaciji sretala sam ljude koji su ogorčeni na ceo svet samo zato što im nije dato nešto što imaju drugi. Ja u sebi, na svu sreću, to ne nosim, jer za mene je život jedna velika igra. Moj moto je “Optimizam i osmeh”, a moj životni stav je ljubav prema svemu što je živo. Vidim sebe kao srećnu osobu, bez obzira na sve. Snaga je u volji!
S. Mihajlović
Projekat “U susret jednakosti – Srem bez predrasuda” se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.
