-Imala sam sedam godina kada smo se, sada već daleke 1952. godine, doselili u Kuzmin. Moj otac Roman Nikolić je bio sveštenik u selu, a majka Nada službenica u pošti. Pošto smo došli čak iz Blaca, Kuzmin mi se u to vreme činio kao grad. Iako nije bilo struje, selo je bilo ušoreno, imalo je centar i sve mi se to jako dopalo, s obzirom da do tada nisam bila nikada ni u jednom gradu. Zato sam smatrala da sam nagrađena preseljenjem. U to vreme zamiljala sam da je Kuzmin jedna država, jer je vladalo veliko jedinstvo među ljudima u selu. Zajedno smo i tugovali i radovali se i to mi je ostavilo dragocene uspomene za ceo život. Moje detinjstvo je za mene bilo bajka, nešto što me još uvek stalno prožima i neprekidno učestvuje u mom životu. Ja ga kopiram, produžavam i želim da ono traje stalno. Imala sam najbolje drugare na svetu, među nama nije bilo ni zlobe, ni laži, ni podmetanja…Bilo je iskreno i svi smo bili srećni, tako da sam odrastala u pozitivnoj atmosferi. Imali smo proste igre: žmurke, vije, preskakanja vatre… Bilo je poštovanja i ljubavi među svima, što je meni postavilo temelje za moj dalji život, pa i dan danas tako razmišljam i delujem – ovako o svom detinjstvu i odrastanju u Kuzminu priča Bojana Bugarski.
Od kako se penzionisala kaže da ima nekoliko hobija: čitanje, sakupljanje keramičkih figurica, slikanje, uzgajanje cveća, pravljenje domaćeg vina, ali sigurno najneobičniji hobi kojim se već decenijama bavi je sakupljanje starih lutaka.
-Slučajno sam na jednom buvljaku videla da prodaju stare lutke, bez ruku i nogu, pocepane, raščupane i prljave. Tada mi se rodila ideja da ih kupim i osposobim da budu prave lutke. Od tog trenutka gde god sam naišla na neku staru lutku, ja sam joj udahnula neki njen novi život, tako što sam je oprala, popravila, sašila joj odeći u napravila frizuru… U zbirci imam oko 500 lutaka i ne zanimaju me nove, nego samo one koje su deci nekada činile dobro i sa kojima su se igrali, a nakon toga odbacili. Smatram da je značaj lutke u životu najmlađih, a prvenstveno devojčica izuzetan, jer ih one uče da budu dobre majke, da se druže međusobno, da znaju šta je lepo i čisto… Zato sam ja sebi dala zadatak da počnem da ih “spašavam”, jer tako produžavam svoje zadovoljstvo i svoje detinjstvo. Neću da ih držim u nekom džaku, one moraju da gledaju, jer ja uživam u njima – kaže učiteljica Bojana i dodaje:
-Kad sumiram svoj život, moram da priznam da je on bajkovit. Da li sam ga takvim ja napravila ili mi ga je Bog dao, ne znam, ali znam da sam zadovoljna svakim proživljenim trenutkom…Nemam u sebi negativne energije i mislim da sam baš zbog toga dobrog zdravlja. Ta energija me i održava u životu i neguje me, biram samo lepe i pozitivne stvari i takvim ljudima sam i okružena, oni su moj blagoslov.
Danas učiteljica Bojana, zajedno sa svojim suprugom Vojislavom Bugarskim, profesorom muzike u penziji, uživa u lepoti života, u skladu sa prirodom, u porodičnoj kući na periferiji Sremske Mitrovice, koju su svojevremeno sami izgradili.
S. Mihajlović
