• nedelja, 14. jul 2024.
SEĆANJE NA GORANA DOBRIĆA: I Bog treba harmonikaša…
Komšija piše
0 Komentara

SEĆANJE NA GORANA DOBRIĆA: I Bog treba harmonikaša…

21. novembar 2023. godine

Кoliko puta se samo vadila harmonika i nismo morali dugo da ga molimo. Odlazio bi nevoljno kao po svoj instrument, ali bi se vraćao sa osmehom na licu

Piše: Boris Miljković

Tog trećeg marta naš sveštenik Aleksandar je svetio vodicu u našem šoru. Grčki šor, čudan šor, lep šor. Bili smo deca tog šora i bilo nas je puno. Odrasli svi zajedno. Bio je kod mene, osveštao, popričali malo i otišao.

Posle izvesnog vremena zvoni mi telefon, sveštenik Aleksandar mi javlja da je umro Goran!? Goran Dobrić. U šoku se presvlačim i idem tamo sa dozom sumnje, reko uspeo je da nagovori i sveštenika da pravi “sprdnju” sa mnom. Idem žurno ali opet ne mogu da verujem? Ulazim u avliju i vidim ljude, tada mi bilo jasno da nije šala. Ode još jedan od nas. Ode Goran, otišao nam Vujec.

Tada shvatiš da polako odlazimo mi, ti klinci naše ulice. Ulice za koju smo govorili da je najlepša u Sremu celom. Ode najlepši harmonikaš Srema. Pevač i boem. Čovek koji kada sam mislio da više nema sa čim da me iznenadi, on bi to demantovao u sekundi. Uvek bih se zacenio od smeha i razmišljao odakle mu inspiracije više.

Odrasli smo pored njega. Bili smo mlađi, ali uz Stevicu njegovog brata bili smo uvek tu. Voleli smo ga, a i on nas. I uvek smo morali da pazimo kako će nas “iznenaditi”. Nije se ponavljao, uvek je imao novu foru. A kako i ne bi kada je sa harmonikom obišao Srem uzduž i popreko. Znao je sve pesme o Sremu. Imao je i glas za pesmu koji smo mi voleli. Valjda i ceo život dok smo se igrali kao deca, slušali njega dok vežba. On je bio harmonikaš pevač našeg detinjstva. On je bio naš, mi drugog nismo imali. Svirao bi nam i bez para.
Кao i svaki Sremac i on je voleo kafanu. Da li ujutru, u podne, uveče, uvek bi se skupljali po kafanama. U prolazu bi mi viknuo “Idi kod Brane u kafanu sada ću doći”. I došao bi. Onda bi zvali Branu koji se nije dugo zadržavao sa nama za stolom. Goran bi “prosuo” neku foru i Brana bi samo uzeo svoju dopola ispijenu šolju kafe i otišao u kuću. Ali bi se uvek vratio i onako “vrtio” glavom, nasmejao. Bili su kumovi, odrasli zajedno. U stvari svi smo odrasli zajedno, cela ulica, ceo šor. I svi smo voleli Srem. I znali običaje.
Celo detinjstvo sam proveo odrastajući kod Dobrića. Mislim da je to za mene bila jedna od par kuća u selu gde sam mogao otvoriti vrata kada hoću. Nebitno da li je dan ili noć. Кada bih ulazio znao je da vikne “E, evo ide nam Boske” aludirajući na moje poreklo sa materine strane, rodom iz Bosne. Кao dete sam se ljutio posle, se navikneš i ostao sam “Boske” do kraja. Tetka Nada (mati) bi mu govorila “Hoćeš ostaviti dete više na miru”, aon bi se smejao. Ja bih rekao na to “Ma pusti dođoša”.

Кako Sremac može biti dođoš. E pa može, Goranov tata, pokojni čika Joca je iz Batajnice. I tom rečju “dođoš” vraćao sam mu za ono ”Boske”. Neverovatno, ali koliko smo se mi svi smejali, šalili i na tuđ ali i svoj račun. Svako slavlje od detinjstva sam provodio kod njih. Od slava, rođenja dece, krštenja, svadbi bio sam tu. Кoliko puta se samo vadila harmonika i nismo morali dugo da ga molimo. Odlazio bi nevoljno kao po svoj instrument, ali bi se vraćao sa osmehom na licu. On bi svirao i pevao, on je bio naš najlepši harmonikaš Srema. I znao je u momentu da te “stavi” u strofu, refren pesme da se trgneš da ti zamalo piće ispadne iz ruke.

Stariji sin Nikola je zavoleo konje pored nas od malih nogu. Dugo je Goran odbijao da mu kupi konja. Ali na kraju je popustio i pružio punu podršku Nikoli kao otac sinu. I voleo je tu decu svoju Nikolu i Jovana i oni bi se uvek smejali na njegove fore jer, kao što rekoh, on se nije ponavljao. Anegdota ima mnogo i ne može to ovde stati. Stevica je imao rođenog brata, a mi deca smo ga isto tako doživljavali kao našeg starijeg brata.

Otišao je naš lepi harmonikaš Srema, njega i zvuka njegove harmonike više nema. Ostao je da se čuje topot Nikolinih čilaša kada izlaze iz avlije. I kada vidim Goranovu Jelenu sa tri unuka, uvek pomislim “E, deco moja, kakvog bi vi dedu imali da je ostao tu”. Ali valjda i Bog treba harmonikaša. Pa uzme ovog našega najlepšeg harmonikaša Srema, a i šire…

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: