Piše: Nemanja Milošević
Osim onih lažnih popusta za Crni petak, ovih dana mi je u oči upalo još nekoliko interesantnih televizijskih reklama. Kažu: “Od svake vaše kupovine u našoj prodavnici, toliko i toliko posto iznosa ide u humanitarne svrhe”. A ti narode budi human i kupuj, ne žali novaca. Jer, čak nekoliko dinara ćeš dati za pomoć nekom obolelom ili napuštenom detetu.
Naravno, ovaj moj sarkazam nikako ne znači da se protivim humanitarnim akcijama. Ali, smatram da je potrebno napraviti ozbiljnu razliku između humanosti i krajnjeg bezobrazluka.
Zato, može li neko da mi objasni, koliko je humano koristiti nečiju muku zarad marketinga? Kažeš, na primer, da će dva ili pet posto od prodaje u tvojoj radnji ići u humanitarne svrhe, humani ljudi nagrnu da kupuju, tebi prodaja skoči, pa na količinu prodatih proizvoda onaj mali humanitarni procenat spada na nivo statističke greške, a profit raste. Još ako si pre početka akcije malo podigao cene, na čistom si dobitku, dok si u javnosti “osvetlao obraz” firme, pod krinkom humanosti, koju ustvari plaća kupac. Pa šta ćeš lepše?
Ova lažna humanost, primetio sam, nije ništa novo. Nije redak slučaj da pojedinci ili pravna lica koriste nečiju bolest ili teško materijalno stanje, između ostalog, i zarad samopromocije. Znate one “humanitarce” koji organizuju humanitarnu akciju, ne daju dinara iz svog džepa, pa posle jedva čekaju da stanu pred kameru i kažu “Ja sam nekome pomogao”. Ja sam ih se, vala, nagledao. Krajnji ishod neke od ovakvih akcija možda i jeste dobar, ali ti, druže moj, namera svakako nije.
Kad smo kod toga, znate li za onu akciju u pekari – kupiš limunadu, a sav novac od njene kupovine ide u humanitarne svrhe. I sad, uđeš u pekaru, kupiš burek, a pekarka te pita: “Zar nećeš i limunadu za lečenje tog i tog deteta?”. Misliš se, šta će ti limunada uz burek. Kažeš “Neću!”, a ona te gleda kao da si najveći ljudski šljam. Udara nisko. Na savest. Posle te ceo dan progoni misao da si ispao đubre. A ustvari nisi.
Po toj logici, ispada da je human onaj ko prodaje tu limunadu, a pritom se nije setio da iz sopstvenog džepa (koji je po pravilu dubok), izvadi lovu, baci je na sto i ličnim odricanjem pokaže humanost. Odricanje profita od limunade, svakako, ne smatram odricanjem, jer te, kao što rekoh, vuku za rukav i teraju te da je kupiš, što implicira da ona svakako ne bi bila kupljena, pa se s toga gazda ničega ni ne odriče.
Zato, molim vas, dosta sa patetisanjem. Pogotovo ukoliko imate debeo šlajpig (a imate, jer je uglavnom reč o velikim, često i multinacionalnim kompanijama) i ukoliko sigurno za humanost možete da odvojite mnogo veću svotu od nas običnih smrtnika. A mi ćemo kao i do sad – SMS po SMS, bazar po bazar, dinar po dinar. Kad i koliko možemo. I za zdravstveni sistem, kao što sam do sada pominjao, nam se već odbija od plate. Malo li je? A da, zaboravio sam da ovde jedva možeš i kijavicu da izlečiš za te nemale novce, ukoliko ne platiš i privatnog lekara. Ne daj bože da se čovek ozbiljno razboli…
