Sve je manje mladih ovde. Svi beže u četiri zida, u podstanare. I uprkos svemu, ja ipak smatram da je ovo lepše okruženje za odrastanje deteta
Sela širom Srbije nesumnjivo odumiru. Dok deca traže sreću po belom svetu, u kućama ostaju samo oni stari, koji, zajedno sa selom, polako venu i nestaju.
Međutim, nadu u budućnost naših sela, ulivaju još uvek pojedini mladi ljudi, kojima je dosta “velikog, prljavog grada” i koji shvataju benefite života u ruralnoj sredini, kao i rada na sopstvenom imanju. Među takvima je i Bešenovac, Nemanja Ćirić, koji se, iako je živeo i radio u Novom Sadu, vratio u rodno selo, ne dozvolivši da se porodična kuća i porodični posao zatru.
– Vratio sam se na selo pre šest godina, a u babinoj kući živim oko pola godine. Deda i baba su se bavili poljoprivredom, pa sam rešio da to nastavim, jer ne mogu da gledam babu kako se sama muči, niti da dozvolim da nam kuća “zuji” prazna – počinje priču Nemanja.
U svom domaćinstvu ima dve krave, tele, dve krmače i prasice, a planira i da proširuje posao koji je započeo. Međutim, kao i većina naših poljoprivrednika, i on je primoran da svaštari.
– Da radiš samo stočarstvo i zemlju, od toga nemaš ništa. Zato je potrebna još jedna plata. Kukuruze imam svoje, žito predam, a soju kupujem. Žita sam ove godine imao oko 53 metra, što je nešto manje od prošle godine, ali nisam nezadovoljan. Međutim, problem je što prošlogodišnje žito nisam prodao kad mu je cena bila 40 dinara. Zato ću uskoro morati da prodam deo, kako bih nabavio đubrivo i seme – priča mladi poljoprivrednik.
S obzirom da je istovremeno i zaposlen u jednoj firmi, njegov radni dan nije nimalo lak. Međutim, poljoprivredom se bavi zajedno sa bratom, ispomažu se i to im predstavlja veliko olakšanje.
– Borimo se zajedno. Tu je i baba, koja ide na pijacu u Beočin. Nosi sir, kajmak i druge domaće proizvode. Nešto prodamo na kućnom pragu, pa se snalazimo. Stvar je samo u tome da moraš da svaštariš. Moraš da zatvoriš krug između ratarstva i stočarstva, kako bi uspeo da se izboriš. Uzimali smo do sada i subvencije za cisternu za osoku, preko IPARD-a. Sad se konsultujem sa bratom, da vidimo da li da pokušamo da konkurišemo za novi traktor, jer, u današnje vreme, mora se voditi računa i o mehanizaciji. Sad pred zimu, nadamo se da će i cena svinja porasti i da će posao kojim se bavim od skoro krenuti kako treba – priča Nemanja.
Osim rada na sopstvenom imanju, baz gazde i šefova, život u selu, kaže, ima i druge svoje prednosti.
– Kada vidim gužve kroz grad, prosto mi se želudac okrene. Drago mi je što sam na selu, posebno zbog odrastanja svoje dvogodišnje ćerke. Ali, žao mi je što se sela gase. Nema dece više kao pre, a ni ne umeju da se igraju kao nekad. Šuška se da će nam ugasiti školu, poštu… To mi je žao, i žao mi je što supruga svako jutro mora da vodi ćerku u vrtić u Mitrovicu. Tako male dece u celom selu ima možda dvoje-troje, a pitanje je i da li će ih ikada biti više, ako se ovako nastavi – kaže Nemanja i dodaje:
– Sve je manje mladih ovde. Svi beže u četiri zida, u podstanare. I uprkos svemu, ja ipak smatram da je ovo lepše okruženje za odrastanje deteta i iskreno se nadam da će se po pitanju života na selu jednog dana nešto značajno promeniti – zaključuje.
Ne smeš izaći sa detetom na ulicu
Bešenovačko jezero “Beli kamen” postalo je prilično popularno poslednjih godina. I, dok neki vide priliku da zarade od bavljenja turizmom, oni drugi muku muče sa gužvama tokom leta.
– Uprkos ležećim policajcima, mi ne smemo da izađemo sa detetom na ulicu, niti smeju da ih puste napolje oni čija su deca veća. Glavnim putem, pored kog živimo, svakodnevno jurcaju desetine ili stotine automobila iz različitih gradova, koji idu da posete jezero. Drago mi je što je naše selo popularno, ali to ne znači da treba da dozvolimo svima da se bahate po našim ulicama – kaže Nemanja.
N. Milošević
