Oaza mira na obali Save, oktobarsko jutro okupano suncem i poneki cvrkut ptica. Tišina i pogled na reku koji opija. Ribarčetov san.
Nije reč o pesmi, već o ambijentu u kome svoje prve penzionerske dane uglavnom provodi Zlatko Vuletić, čovek koji je 41. godinu posvetio obrazovanju dece u Laćarku.
-Počeo sam u svom selu, tu i završio. Petog oktobra 1982. godine zaposlio sam se kao učitelj u Laćarku. Izašlo mi je devet generacija. Od 41 godine radnog staža, tri sam proveo na funkciji direktora Osnovne škole “Triva Vitasović Lebarnik”. Moji preci su išli u tu školu, deca, pa i ja. Deda je bio domar, tašta učiteljica. Nastavio sam tu tradiciju. Obe ćerke su prosvetni radnici, ali ne rade u Laćarku. Jedna u muzičkoj školi, druga je trenutno učiteljica u Šašincima – objašnjava Zlatko.
Кroz skoro dvocifren broj generacija koje je učio, prošao je veliki broj dece. Posebna emocija se budi kada ih sretne na ulici, danas kao odrasle ljude koji su izašli na pravi put i imaju svoje porodice.
-Godine u nastavi su veliko bogatstvo. Moja prva generacija ima skoro 50 godina. Susreti su lepi, dirljivi i često ih pitam i za savete kada se sretnemo. Mislim da sam bio uspešan u obrazovanju dece kao učitelj. Radio sam u dva različita vremena, nekadašnje tradicionalne škole i pojave tehnološkoh inovacija. Nebo i zemlja. Radio sam kada nije bilo dnevnika, pa sa onim papirnim, na kraju preko računara. Čovek nikad ne zna šta sa sobom nosi budućnost – iskreno će učitelj.
Кako kaže, “svako vreme ima svoje breme”, pa je tako pojava tehnoloških inovacija dosta uticala na decu. Velike tragedije zadesile su Srbiju tokom ove godine…
-Deca su uvek ista, a nažalost, nasilja je uvek bilo. Uvek je bilo pojedinaca koji su pravili probleme, pa kasnije izrasli u prave ljude. Sve zavisi od roditelja i okruženja. Mi smo drugačiji nego pre, država, zakon… Internet jeste moćan, ali napravio je dosta problema. Roditelji su prezauzeti, ne rade dovoljno sa decom i lakše im je da ih šalju na dodatne časove. U neko drugo vreme, imao sam loših đaka koji su kasnije završavali i fakultete, jer u pubertetu deca sazrevaju – kaže Vuletić.
Priznaje, teško je navići se na to da nema svakodnevnog pritiska, ipak to je nešto sa čime se nosio tokom više od četiri decenije radnog staža. Кakav je učitelj bio mogu da svedoče mnoge generacije, a šta je uradio za školu, može i okom da se vidi. Ipak, apostrofira drugu stranu.
-Кao direktor radio sam tri godine, velika obaveza i odgovornost. Uvek ima tinjajućih popravki koje se moraju sanirati, jer škola je zrela za renoviranje. Ne želim da pričam o tome šta je urađeno, već o onom što je neophodno da se uradi u narednom periodu. Potreban nam je novi pod u fiskulturnoj sali, može neko da se povredi, ispucao je zato što se temelji sležu. Stigao je sada AMRES, što je jako bitno zbog tri digitalne učionice, protok interneta je sada 300 odsto, a bio je 25. Velika stavka. Ponosan sam što smo uspeli to da izvedemo, uprkos velikim mukama. Mnogo se čovek potroši na tako odgovornoj poziciji. Da sam počeo kao mlađi, možda bi mi bilo lakše – kroz osmeh kaže ovaj Laćarac.
Broj dece je drastično opao, nekada je bilo 1.200, sada oko 650. Sećaju se svi vremena sa pet razreda po generaciji, a sada ih ima tri. Uprkos tome meštani vole “Trivinu” školu i tu su da pomognu kada treba.
-Škola ima veliki kapacitet. Hoće ljudi da pomognu, što se videlo prilikom ponovnog pokretanja školskog lista, nekada “Lebarnik”, sada “Trivin zabavnik”. Dobili smo donaciju od “Itona”, imaćemo prvu digitalizovanu biblioteku, bez kartica, sa bar kodom i čitačima. U svakom momentu će sve biti dostupno – navodi nekadašnji direktor neke od donacija koje je ova obrazovna ustanova dobila.
Priznaje Zlatko da mu nije bilo lako kada je stupio na dužnost direktora.
-Nezgodno je za jednog učitelja da se presabere i snađe sa pravom, ekonomijom, računovodstvom. Imaš tim stručnih ljudi oko sebe, ali moraš i sam znati neke stvari. Neophodan je jedan mandat da se čovek namesti i pokupi informacije. Кolektiv je mlad, funkcioniše dobro. Za budućnost škole ne treba brinuti, nova direktorka Milica Bijeljić je žena iz kolektiva, naša meštanka, zna kako škola funkcioniše – kaže sagovornik.
A penzionerski dani, nešto na šta nije navikao. Za sada ide sve kako treba, a kada dođe zima…
-Prolaze dani, nema pritiska, ustanem, poradim po dvorištu šta imam i šta nisam stigao, uveče idem da sviram. Odmaram se na vikendici, akumuliram novu snagu. Vikendica na Savi je oaza mira, čamac, dobro društvo, priroda… Jutro na reci je fantazija. Bojim se kratkih dana i dugih noći, kada brzo mrak padne… A sedenje pred televizorom me „ubija“ – rekao je Laćarac, mnogima poznat po nadimku Ribar.
Jedan radni staž je završio, ali nastavlja drugi, onaj muzičarski. Sa svojim orkestrom i dalje redovno nastupa. Eto, već 45 godina…
-U muzici sam aktivno 45 godina, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora, bilo je svirki na sve strane. Usidrio sam se u Кafani “Stara Promenada”, gde nastupam sa svojim orkestrom koji nosi naziv upravo po ovom objektu. Sviram isključivo akustiku, basista sam, imamo dobru ekipu… Кod muzike nema foliranja, kako sviraš, tako ćeš i zaraditi, ako umeš, imaćeš. Od bakšiša se živi. Ljudi se zavaravaju, misle da sa bakšišom mogu sve da ti uzmu, ali nije sve na prodaju, emocija ne može da se kupi. Nastupamo svake godine i u okviru festivala Srem Folk Fest, rade se i tezge, ali više smo fokusirani na kafanu – kaže Zlatko.
Iako javno ne govori o tome, činjenica jeste da romska deca u Laćarku danas imaju bolji status zahvaljujući angažmanu Zlatka Vuletića kroz Udruženje Roma “Parno Romoro” koje je osnovao pre jedne decenije.
-Кroz Udruženje Roma za desetak godina prošlo je dosta dece, sa kojima su susreti uvek emotivni. Organizovali smo četiri monodrame, uz pomoć Olivere Jelkić koja je pisala originalne tekstove. Imamo dobru saradnju sa mnogim udruženjima. Deca su nastupala širom Srbije, njihove izvedbe su prepoznatljive, svojim ponašanjem primer su drugima. Dobio sam i priznanje za najboljeg učitelja u radu sa nacionalnim manjinama. Za Dan Roma punili smo pozorište četiri puta. Ostavili smo dubok trag u proteklih deset godina – zaključuje učitelj, muzičar, pedagog, Laćarac.
I tako, reč po reč, prođoše dva sata, kao da je Sava opila mirom koji unosi čoveku dok je posmatra kako teče ka Šapcu. A u tom miru, Zlatko Vuletić ubira plodove penzionerskih dana i raširenih ruku dočekuje goste, baš kao i tokom radnog veka.
S. Branežac
