Ovih dana u ležimirskoj crkvi Svetog Georgija izvode se ikonopisački radovi kao priprema za kanonizaciju Svetih Ležimirskih Mučenika. Uporedo sa ovim, nastavljaju se i poslovi na izradi velike spomen ploče koja bi po planu trebala da bude postavljena na hram u sklopu obeležavanja osam decenija od stradanja Ležimiraca 27. novembra.
Kako saznajemo, svi drugi planirani radovi obavljaće se postepeno i bez prevelike ceremonijalnosti kojom bi se mogla narušiti suština čitavog poduhvata. Sami vajarski radovi na izradi ploče koje obavlja akademska umetnica Ružica Španović biće završeni u narednih mesec dana, a potom će ista biti odneta na livenje. Sredstva za livenje i dalje se prikupljaju, a kako ističu organizatori ove akcije, razloga za brigu oko toga da li će novac biti sakupljen nema.
– Ostalo je da se sakupi još negde oko 700 evra. I ovom prilikom ja apelujem na naše sugrađane, meštane Ležimira i Grgurevaca da se odazovu našem pozivu i da učestvuju u ovoj akciji koja treba da pokaže da li nam je i koliko nam je stalo do žrtve naših dedova. Nekoliko puta nam je govoreno da tražimo novac od SPC, da su tu ploču „dužni“ da postave Grad Sremska Mitrovica i Mesna zajednica i tome slično. Ponovo ponavljamo da mi smatramo da niko ništa nije „dužan“ da čini, već da u poslovima koje obavljamo treba da se rukovodimo isključivo ljubavlju. Ta ljubav treba da je jedini „dug“ i ako toga nismo svesni, onda nema mnogo razloga da činimo ono što činimo. Ako neko drugi za nas odradi sve, onda i ne čudi to što ništa više ne osećamo kao svoje. A stajati po strani i komentarisati kako eto neko nešto neće, a mi mislimo da baš taj neko to treba da odradi za nas, ne čini nas boljima. Ako već mislite da nešto nije dobro, onda se potrudite pa da bude makar bolje, ako ne savršeno, kaže nam jedan od inicijatora akcije, Stevo Lapčević iz Muzeja Srema.
Sećanja radi, na spomen ploči biće predstavljeni likovi Stevana i Đurđice Laušević iz Grgurevaca, brata i sestre, dvoje od ukupno 22 deteta koliko je uz još 80 lica ubijeno u ležimirskoj crkvi tog tragičnog 27. novembra 1943. Iza njih biće predstavljena tri krsta koji simbolizuju ne samo stradanje već i porodicu, dok će iza njih stajati ležimirskih hram.
– Portrete Stevana i Đurđice pronašao sam u našem muzeju. Mislili smo da nema boljeg načina da se predstavi sva dubina stradanja od izobraženja njihovog lika. Takođe njihova mladost, lepota i lica puna života pozivaju nas da o stradanju ne mislimo samo kao o kraju fizičke egzistencije, već i kao o zadobijanju višnjeg života, čiju lepotu i vrednost najbolje svedoči upravo nevinost njihovih detinjih lica. Zbog toga, još jednom apelujem da se Fruškogorci uključe u našu akciju, da doprinesu da zajednički i mi posvedočimo čežnju za životom više vrednosti, kaže Lapčević.
Jedno svedočanstvo
Jedno od retkih svedočanstava o tragičnim događajima u ležimirskoj crkvi zabeležile su 4. jula 1961. u tekstu „Kravao jutrenje“ Sremske Novine.
„O krvavom jutrenju meštani šapatom pričaju, skrušeno i sa grčem tuge i užasa na licu. Crkva je zakovana posle poslednjeg jutrenja. Posle poslednje nedovršene molitve ostala je nema, šrapnelima izrešetana i iz temelja ispucala. Kraj ostatka tornja parčad mermerne ploče. Gore spomenuti Sima Popović poginuo je od nesretne ruke svoga čobanina 8. februara 1868.’ O ovim kišom još neisprskanim slovima meštani malo znaju. Oni govore o, na kamenu, neispisanoj tragediji sela. O tragediji koju u srcima nosi dve trećine preživelih u Ležimiru.
– Imao sam onda četrnaest godina – kaže Đorđe Živanović – Jedno novembarsko jutro, koji dan tek posle Đurđica. Mraz dobro stegao i počela susnežica. Uveče se iz daljine čula tutnjava, a mi nismo znali da su to tenkovi. U ranu zoru nas probudiše topovske granate. Svet je bunovan i neobučen pohitao u planinu.
Reči se teško odvajaju od zgrčenih vilica. Prisutni ćute, ne prekidaju i ne pomažu. Napeto slušaju dobro znanu priču.
– Iza tenkova su u selo ušle Švabe iz Grgurevaca, Čalme i ostalih sela – nastavlja deda Nikola Šević – a za to vreme, kad su Švabe u selo upale, baba Marija Dokmanović se u potok sakrila.
– Moja mati, šlogirana i nepokretna izgorela je zajedno sa kućom. – kaže deda Nikola – Sa kućom su spalili i četrnaestogodišnjeg teško bolesnog dečaka Savu Jelenića. Deda Đoku su ubijenog svinje rastrgale…
Reči se gube. Samo težak uzdah i odmahivanje ispucalom rukom.
– Naterali su narod u portu govoreći da imaju nešto da saopšte. Tu ljudi i nije bilo. Samo nejač. Starci, deca i žene. Moja sestra se sakrila pod čardak, a naša kuća je eto tu ispred tornja.
I dalje, teška i isprekidana priča. Majke su zakukale, a deca privijena uz njihove skute zavriskala. Starci su nemo gledali u preteće cevi mitreljeza. Samrtni rafal, zatim nekoliko trenutaka grobne tišine i teška eksplozija. Minirani toranj se sručio na gomilu izrešetanu mitraljezima.
– A bilo je još živih, ranjenih. Preživela je jedna devojčica iz Grgurevaca. Delija Laušević, sva izranjavana. Baba Danica se sakrila u jarku za kreč i ostala živa da nam sve prepričava. Crkveni krst smo našli u mojoj avliji, a jabuka od krsta je odletela čak u sokače – kaže na kraju deda Nikola Šević.
N. M.
