Piše: Boris Miljković
Pored kaldrme paralelno, protezao se prašnjavi kolski put kojim su svi išli. Кaldrmom samo retko vozilo, jedan autobus dnevno, poštanski žuti kombi ili džip od “Napretka”
Nekad se u Pazovu (govorili “Pazuvu”) išlo na pijacu, “svetim četvrtkom” zaprežnim kolima, “malim kolima”, gikom, biciklom (govorili “baciklom”) ili pešice. Mala kola su bila nešto kao paradna i nije ih svako mogo imati. Bila su jednoprežna sa “federsicom” za sedenje umesto obične daske između lotri pokrivene pokrovcom. Što je gazda bio imućniji, konji su mu bili rasniji i gizdaviji. Za sobom su ostavljali prašinu sve do dve visoke topole tačno na polovini puta Stari Banovci – Stara Pazova. Tako je tvrdio čika Nikola drumar koji je znao napamet svaki kamen na staroj kaldrmi koju je održavo.
Pored kaldrme paralelno, protezao se prašnjavi kolski put kojim su svi išli. Кaldrmom samo retko vozilo, jedan autobus dnevno, poštanski žuti kombi ili džip od “Napretka”. Dobričinu čika Nikolu si mogao viđati sa lopatom, krampom, metlom u ruci i po ciči zimi i letnjoj žegi. Uvek sa osmehom na licu, on je bio ukras i simbol naših drumova koji nas spajaju, a nikako ne razdvajaju.
Skinuo bi kačket da pozdravi svakog prolaznika, putnika-namernika pa i dete. Lepa prošlost! Došlo neko drugo vreme. Moderno doba donelo svoje. Do Pazove se sada kolima stiže za desetak minuta.
Umesto one dve topole “bliznakinje”, nikla moderna raskrsnica: pravo Stara Pazova, levo Beograd, desno ka severu Bačke pa put Evrope. A u daljini s petrovaradinske strane modri se Fruška gora sa ograncima sve do Кrčedina, pa i dalje do Slankamena. Obgrlila Dunav kao da mu ne da da pobegne iz njenog zagrljaja…
