Piše: Boris Miljković
Svako selo u Sremu ima jednog ili više, što je Balašević u pesmi opevao, “namćora” koji ne vole. Ajde da ne kažemo namćor, već da mu damo neko ime u priči. Neka bude Mirko. Taj sremački Mirko obično uvek tera mak na konac. On će na slavi uvek uzeti krtinu, a domaćinu reći da je premasno pečenje. Supa mu je uvek vruća ili mlaka, a ako se desi da je taman, onda mu rezanci neće biti po volji. Smeta mu vrućina, a smeta mu i zima. Кada svi kukaju na sušu, on će reći da je zemlja puna vlage. Naravno, i Mirko kao svaki Sremac voli konje, ali samo u kobasicama.
Zna i sebe da “opljuje”, a za druge – tek to da čuješ. On neće naći dlaku u jajetu, ali će reći da ima kljun. Možeš ga grditi, neće se ljutiti, ali znaj da mu usta ne možeš zatvoriti. Mirko je spadalo i uglavnom svi se paze šta će reći pred njim, pošto on okrene sve na tumbe. Ponekad pomisliš da je i kod tate u svatovima bio. Jer sve taj zna. Sa pola familije ne priča jer im istinu kazao. A istina boli, to znamo. Mirko kad treba da jede, “okom” traži manu jelu da bi eto morao domaćina da iznervira. Na slavu vole kada dođe prvi i ode prvi. Mirko zna i cenovnik u crkvi i sve mu je skupo. Dok u kafani ne pita za cenu. U kafani – to se zna (kao s300 je), vata domet do petog stola. Upija sve. Ako kažu da su svinje “skočile”, on će reći da treba da padnu i obrnuto. Mirko obožava politiku, a najviše od politike voli da svađa političke protivnike. Sremce i Srem niko od njega bolje opljuvati ne zna. Al ako mu diraš ti Srem, e onda će ti svašta kasti. I tako, imati Mirka je nekad blagoslov, a nekad Božija kazna. Zavisi od dana i kako je spavao tu noć.
Eto, ja znam jednog Mirka, a ima li kod vas u selu takav? Mada je ovaj moj dovoljan za cela Srema…
Ilustracija: Branko Oreščanin
