Primetio sam da Srbi ne vole da čitaju, ali da obožavaju da pišu. Ovde ima više pisaca nego čitalaca
Posle objavljenih 20 knjiga za decu i odrasle, u svom bestseleru „Pisma iz Srbije” postao je svestan da: Čovek ne mora predugo da živi u ovoj zemlji da bi shvatio da Srbi uživaju u svojim zabludama i da ih nikada ne bi menjali za neki, ne daj bože, trezven stav.
Bojan Ljubenović piše aforizme, dobio je sve nagrade koje postoje u našoj zemlji za taj žanr, urednik je strane humora i rubrike TRN (Tako Reći Nezvanično) u „Večernjim novostima”. Gostujući povodom 66. rođendana Dečjeg odeljenja Biblioteke „Gligorije Vozarović” učenicima osnovnih škola predstavio je neke od svojih poznatih knjiga za decu.
-Ja sam malo neobičan slučaj, zato što pišem i za odrasle i za decu gotovo istovremeno i onda je jako teško i knjižarima, bibliotekarima i književnim kritičarima da me negde ukalupe.
Sremske novine: U svim Vašim knjigama provejava doza humora negde više negde manje. Dosta zanimljivih citata kruži i internetom.
-Moja misija u književnosti je da nasmejem čitaoca jer mislim da, pogotovo, naš čovek ima dovoljno razloga za tugu i bes, sa hiljadu strana su ga skolile razne nevolje. Volim da se nasmejem i pokušavam da to prenesem na papir da se i drugi ljudi nasmeju. Ako se izuzmu satirične knjige, književnoj javnosti sam postao poznat po knjizi „Pisma iz Srbije“ koja ima devet izdanja i po kojoj se kod nas i svuda po Evropi igra i monodrama „Ima jedna zemlja“. Zapazio sam da je psovka kod nas odraz šarma, bliskosti i čvrstine karaktera, pa se Srbi psuju i kad se vole i kad se mrze.
Aforizme za decu ne piše mnogo ljudi.
-Pre mene su bila bukvalno dva pisca aforizama za decu ali i to su bili aforizmi o deci jer na svoje književne večeri nisu pozivali decu nego bake i deke, očeve i majke.
„Tajne dedinog kofera“ najprodavanija knjiga za decu na Sajmu knjiga u Beogradu oduševila je i najmlađe Mitrovčane. Napisana u ćopićevskom maniru, kao „old skul”, stara škola, po starinski. Dakle, ovo je klasična pripovedna forma romana.
-Svi smo voleli da čitamo Ćopićev roman „Orlovi rano lete”, učinilo mi se da je red da mu se na neki način zbog svog srećnog detinjstva odužim, pa je pisana u ćopićevskom stilu i spominjem taj roman u svom delu. Inače, sve što pišem to je neka vrsta „old skul“, stvarno i pored najbolje volje ne umem da pišem o teletabisima, nemam ništa protiv toga, ali ja nisam taj čovek. Pišem knjige za decu onako kako su se nekad pisale i sad, ako se to nekome dopada, super, ako se ne dopada, opet dobro.
Nova knjiga „Srbin kojekude“ treba da izađe za 15 dana.
-To je duhovit satirični što putopis, što neke moje zabeleške, ima veze sa Njujorkom, gde sam putovao i pisao reportažu, kao i iz drugih mesta. Kuda god da odem gledam, zapažam, pamtim, beležim, snimam neobične stvari, ljude, šteta što su ta putovanja dosta kratka. Dva puta od po 15 dana u Njujorku je vrlo kratak period da bih bio poznavalac, ali dovoljno je da malo omirišete šta se tamo dešava, da vidite neke stvari, da se to malo zalepi za vas. Mi smo novinari zato što želimo da ispričamo priču, novinari su rođene tračare, oni hoće da ono što su čuli i videli sazna još neko i tako sam radio, s tim što ni u jednom trenutku nisam ni želeo, ni znao da će ovo biti knjiga. Pisao sam za potrebe svojih prijatelja, Fejsbuka, međutim to im se toliko dopalo da sam pomislio da može da se skupi i objavi kao knjiga.
Razgovarala: Slađana Milenković
Foto: S. Nikšić
