Piše: Boris Miljković
Širom otvoriš vrata kuće stare. Zažmuriš i “gledaš”. Na sred avlije šinska kola i ruda na njoj, vratnici vise. Iz štale ržu konji. Po gumnu trči živina. Pa sva šarena. Svega ima, pitaj me čega nema. Guske bele, ćurke boja svih, morke, patke, peto graoran i onaj crveni. U oboru bravci već poveći, a krmača grokće dok prasice doji. Tamo na kraj bašte u bagrenjaku ovce leže uladu. U plevari krava i tele isto u ladu. Na avliji golubova, ma kakvih vido nisi. Pulinka laje pored zida, a terijer kod kotobanje dasku kida. Ta, valjda osetio neku štetočinu?
U gonku na astalu voda u bokalu i flaša vina, sad iz podruma doneta. Na hoklici mačak stari drema. A miris iz kujne, miris supe, mesa, kolača sa makom – ma to je miris Srema koga više takvog nema.
Ček`. Ne otvaraj oči. Moram do šora. Na klupu ispod duda. Kad gle čuda, evo ga i jedan komšija, pa drugi, ta evo ga i Steva od prekoputa. Svi smo tu na klupi ispod duda. Ispod Sremskog neba. Baš smo tu gde treba.
Al džaba, moram otvoriti oči. Neka glupava suza, pa me žulja. I gle, na kapiji lanac zarđo i u prozoru pauk šeta, mrežu plete. Zatvaram oči opet, ali sami se kapci dižu jer ih suze stižu. Koliko puta sam pit`o: kuda smo mi to požurili, kada smo rodne kuće zakatančili i u gradove otišli? Tamo pet`o ne budi zoru, tamo nemaš muškatle babine na prozoru. Oprosti nam Sreme, što te nismo čuvali. I hvala njemu, tom našem Sremu. Bar u srcu nosimo uspomenu…
