Piše: Nemanja Milošević
Mislio sam da se ove nedelje bavim nekom drugom temom, ali, šta god napisao u ovom trenutku, verovatno bi bilo neprimereno. Zato, osećam dužnost da i ja kažem koju o nevremenu koje nas je zadesilo pre nedelju dana, kao i o posledicama koje je za sobom ostavilo.
Delovalo je kao obično, mirno popodne. Nakon LPD-a (lake popodnevne dremke), kafa je pristavljena na ringlu. Velika neka žega. Pošto mi prozori gledaju ka zapadu, venecijaneri su bili navučeni, pa nisam ni slutio šta se to napolju sprema…
I, posle prvih nekoliko srkova, počelo je. Kada sam podigao venecijanere i pogledao kroz prozor, nisam mogao da verujem kojom brzinom su se oblaci kretali. Vetar je postajao sve jači, a breza ispred zgrade savijala se kao da je od gume…
Mislim u sebi – kola su mi ispred zgrade, pod tom brezom. A, kako se prst pred okom više nije video, pomislih: šta je – tu je. Viša sila.
I onda kiša. Orkanski udari sa zapada nanose ga direktno na “kvalitetno” ugrađen prozor jednog lokalnog investitora. Curi voda na sve strane, sliva se niz zidove, a ja menjam peškire i mislim se: da li je iko kontrolisao kako su skarabudžene ove nadogradnje po Mitrovici?
Ali, tu misao mi prekidaju udarci koji su se začuli sa krova. Kiša crepova odjednom je počela da pada pred mojim očima. A u stomaku – kuva li, kuva. Ne znam da li pre da gledam u prozor ili na plafon…
Na sreću, sve je brzo prošlo. Plafon je, bar te prve večeri, ostao suv. A, kada sam provirio na krov sa tavana, imao sam šta da vidim. Red ili dva crepova, tik uz oluk, bili su razvaljeni u potpunosti. Nešto je vetar “presložio”, nešto “bacio” pred ulaz u zgradu, a par komada ostalo je da se “klacka” na oluku…
Rekoh, dobro smo prošli.
Sutradan – kao u filmu “Dan posle sutra”. Grad je pretrpeo značajna oštećenja. I, iskreno, ne mogu da ovom prilikom ne pohvalim radnike JKP “Komunalije”, vatrogasno-spasilačke ekipe, kao i spasilačku službu sa Gradske plaže, koji su odmah odradili momački posao.
Životi su spaseni, ulice su brzo raskrčene, počeli su obilasci zgrada od javnog značaja. Činilo se da se život vraća u normalu…
Međutim, meteorolozi su najavili još dve oluje. U petak i subotu. Ta pomisao je nama, stanarima, prošla kroz glavu još u trenutku kad smo neposredno nakon nevremena sabirali utiske, te smo štetu na krovu prijavili odmah. Ali, između srede i petka, očito, svi limari bili su zauzeti, jer nema objekta u gradu koji nije pretrpeo oštećenje (osim švapskih i kuća pravljenih polovinom prošlog veka, koje nisu ni taknute. Šta ćeš, kvalitet).
Svesnim da od popravke krovova neće biti ništa, građanima je preostalo samo da gledaju u nebo. Sve do subote, kada je obilna kiša uzela svoj danak. I lično sam se iznervirao zbog činjenice da moju zgradu, osim upravnika, niko nije ni obišao, gledajući kako mi zidovi postaju sve vlažniji i vlažniji. A, kada sam video snimke koje su nam slali sugrađani, shvatio sam da sam još i dobro prošao. Bilo je onih čiji su domovi pretvoreni u Nijagarine vodopade…
Sada, nakon svega, ostaje nam samo da otvorimo prozore i nadamo se što toplijem vremenu, kako bi se zidovi što pre osušili. Mnogima ostaje i nada da će do sledeće kiše makar nešto da se desi, kako šteta ne bi bila totalna. A, ko će da plati krečenje i sanaciju zidova – evo ne znam. Nadam se da će neko imati sluha i za to.
