• sreda, 24. jul 2024.
Davor i Maja Šarić u pohodu na Mont Everest: Putovanje za nezaborav
Društvo | Reportaža | Vesti | Sremska Mitrovica
0 Komentara

Davor i Maja Šarić u pohodu na Mont Everest: Putovanje za nezaborav

2. januar 2023. godine

Za mnoge izuzetno neobično, ali za njih svojstveno i očekivano, Maja i Davor Šarić iz Sremske Mitrovice odlučili su da medeni mesec provedu u Nepalu osvajajući Himalaje. U pohodu do baznog kampa najvišeg planinskog vrha na zemlji Monet Everesta priroda je testirala kako fizičku, tako i psihičku snagu mladog bračnog para koji je ovo putovanje opisao kao nestvarno iskustvo koje se rečima ne da prepričati, već samo to pokušati.

Maja iza sebe pre ovog putovanja već je imala dosta planinarskog iskustva, međutim to nije bio slučaj i sa Davorom.

-Moja dugogodišnja želja je bila da odem na Himalaje, to je prosto nešto o čemu sam dugo maštala. Bazni kapm Everesta je bio cilj koji sam sebi postavila, ali nikako nisam uspevala da ga ispunim, čak sam jednom već imala plaćenu ekpediciju, ali sam se nažalost pre puta razbolela i bila sprečena da odem. Suprug je zato došao na ideju da upravo tamo odemo na medeni mesec i tako sam ja konačno ostvarila jedan svoj san.
Za nas je ovo putovanje bio sjajan poduhvat, nešto izvan naše zone komfora, neuobičajeno i dovoljno izazovano – počinje priču Maja.

Ona objašnjava da je bazni kamp u stvari tačka do koje je takozvana sigurna zona, to je na nekih 6.000 metara nadmorske visine, sve preko toga se vodi kao zona smrti zato što je izuzetno opasno i naporno za ljudski organizam, zahteva određenu fizičku spremnost, ali i materijalna sredstva.

Na ekpediciju su krenuli 8. oktobra, a kući se vratili 18 dana kasnije. Prva destinacija bio je Dubaji odakle su dalje leteli za Кatmandu – glavni grad Nepala. Na njih je prestonica ove azijske zemlje ostavila poseban utisak.

-U Кatmanduu je sve je apsolutno drugačije – kultura, običaji, vera, hrana, ljudi, sistem vrednosti. Sam grad je dosta prljav, neuredan, neuređen, ulice nisu asfaltirane, životinje se slobodno kreću njima, nema saobraćajnih znakova, način gradnje je loš i još uvek se vide posledice zemljotresa koji je zadesio grad 2015. godine, pa se tako mogu videti brojne kuće i zgrade koje su urušene kao kule od karata i napuštene. Кatmandu je jedan od najgušće naseljenih glavnih gradova, pa su tako velike gužve svuda. Međutim mogao sam da primetim da ljudi deluju dosta srećnije nego što smo mi, zadovoljnije, nisu nervozni i bez obzira što je oko njih haos oni funkconišu, dobronamerni su i prijatni, gostoljubivi. Cene su za naše poimanje dosta niske niske – priča Davor i dodaje da je na njega veliki utisak ostavio način na koji oni sahranjuju mrtve, a to čine tako što tela zapale i puste niz reku koja protiče kroz sam centar grada.

Iz Кatmandua zaputili su do aerodroma Lukla u istoimenom mestu, a odakle je počinjao treking. U pitanju je jedan od najopasnijih aerodroma na svetu, a zašto je to tako postoji više razloga – pista duga samo 527 metara, sa jedne strane ponor 600 od metara, sa druge zid, smešten između nekoliko planinskih vrhova Himalaja, 11 stepeni nagib piste…

-Samo sletanje i poletanje sa aerodrome Lukla je posebno i jedinstveno iskustvo, svakako nezaboravno zbog svih karakteristika aerodrma koji opravdano nosi epitet jednog od najopasnijih na svetu. Zbog loših vremenskih uslova mi nismo mogli da poletimo sedam dana i postojala je mogućnost da nam se promeni plan rute, što bih iskreno ja jako teško podnela, međutim na svu sreći do toga nije došlo i konačno nas je vreme poslužilo. Inače, treking jeste šetnja na određenoj destinaciji koja je udaljena od kuće i ne zahteva preteranu tehničku opremu, niti fizičku spremnost. Mi smo na leđima nosili rančeve teške oko 10 kilograma, što nam nije predstavljalo problem, ali nam je muke zadavala nadmorska visina, telo se drugačije ponašalo kako smo odmicali uz planinu, počele su glavobolje, otežano disanje i to je najveći izazov sa kojim smo se suočili na ovoj turi – objašnjava Maja.

Za razliku od nje koja poseduje planinarsko iskustvo, Davor se tek od nedavno upustio u te vode i najviši vrh koji je posetio – 2400 metara nadmorske visine bio je na Кučkim planinama u Crnoj Gori.

-Lukla, odnosno naša početna tačka je na 2800 metara nadmorske visine, što znači da sam ja startovao sa visine koju nikada pre nisam dosegao. Veliki je to šok za organizam i vrlo je važno pratiti kako se telo ponaša. Baš zato postoji način na koji se pravilno savladavaju visoki vrhovi, penje se gore, pa se spušta dole, radi se takozvana aklimatizacija – objašnjava Davor.

Maja priča dalje kako su svaku noć spavali u drugom mestu u takozvanim planinskim kućicama koje su dosta skromno opremljene, ali su poslužile kao dobar zaklon od vremenskih uslova, koji pogotovo u nižim predelima, znaju biti vrlo promenljivi. Ujutru sledi pakovanje i priprema za nastavak trekinga. Zanimljivo je ističe Maja da osim stvari koje su oni nosili na svojim leđima pored njih su išli lokalci koji su plaćeni da nose ostatak prtljaga.

-Neverovatno je koliko su oni izdržljivi i koje težine su nosili na svojim leđima. U šali znamo reći kičma trans- ali zaista jeste tako. Inače, dok smo mi u dobroj opremi, sa odgovarajućom obućom na nogama, odećom, oni su na primer šetali pored nas u japankama i bez imalo muke. Naviknuti i na nadmorsku visinu i na staze – ubacuje se Davor u priču.

Na njegovu žalost i pored činjenice da je fizički bio najspremniji u grupi sa kojom su krenuli na turu, jedini je on dobio visinsku bolest i to na 5.000 metara, te je bio prinuđen da prekine uspon i da se vrati na nižu tačku.

-Кako Nepalci vole da kažu „Planina me nije pustila gore“, oni veruju da je svaka planina božanstvo i kada idu da osvajaju vrhove imaju obred kojim traže dozvolu od planine da ih pusti gore. Na dan kada smo došli do 5.000 metara i radili aklimatizaciju kako bi nam se telo naviklo na tu visinu ja sam počeo da se smrzavam, počeo sam da kašljem, a tu noć nisam ni spavao. U jednom trenutku počela su da mi se “čuju” pluća i vodič me je pregledao i samo rekao da moram da se spustim niže. Nama je pre puta objašnjeno koji su smptomi visinske bolesti i nažalost shvatio sam i sam da je to u pitanju i da moram da odustanem od daljeg uspona, jer ukoliko bih nastavio da se penjem javio bi se edem na plućima ili mozgu, što bi moglo da dovede i do smrti. Tada se rastajem sa Majom i nadalje svako ima svoju priču, jer smo bili razdvojeni šest dana – objašnjava Davor.

Maja nastavlja da od tog trenutka iako su predeli oko nje postajali sve lepši i neverovatniji za nju nastupa period brige. Nije želela da supruga ostavi samog, ali dogovor je bio da ona nastavi dalje planiranom rutom.

-Došli smo zajedno u Nepal, krenuli u ovu avanturu i sada moramo da se razdvojimo, jer on nikako nije dozvolio da se vratim sa njim, te da ne ispunim svoj višegodišnji san i stignem do baznog kampa Mont Everesta. Ja nastavljam da se sa grupom penjem, ali po ceo dan plačem i brinem. Oko mene sve lepo, fantastično i nestvarno, a ja ne mogu da uživam. Na sreću njemu je bilo dobro, ali ja to nikako nisam mogla da znam – priča prisećajući se teških momenata koje je preživela.

Davor se za to vreme spustio do jednog mesta gde se oporavljao par dana, a zatim je helikopterom prebačen do Кatmandua.

-Maja brine, a ja pijem terapiju i osećam se dobro. U prestonici Nepala sam na kratko bio u bolnici, prosto jer je takva procedura. Iskren da budem nije mi to teško palo, osećao sam se bolje i konačno sam se posle više od deset dana okupao. Tokom treka gde god smo i mogli da se okupamo voda je bila ledena, a kosu nemaš gde da osušiš, a i nekako je čudno, ne znojiš se kao inače, prosto mozak isključuje neke funkcije koje mu nisu potrebne. Sa vlažnim maramicama smo održavali higijenu, sada kada to kažem naglas deluje čudno, ali tako je – priča Davor.

Najlepši deo rute prema Majinim rečima bio je upravo deo koji je njen suprug propustio.

-Ono što smo videli, prošli, doživeli, ne može rečima da se opiše, predeli kojima smo prošli, mesta, ljudi sa kojima smo se susretali. Planina, vrhovi, glečeri, sve je to delovalo kao sa neke druge planete, gde god se okreneš pogled od kojeg zastaje dah i tek tako okružen vrhovima koji se bele od snega shvatiš koliko si zapravo mali i bezbačajan na ovom svetu, pogotovo u situaciji u kojoj ne možeš da utičeš ni na šta. Sve u svemu mislim da se i pored te visinske bolesti i svega što je donela Davor i ja slažemo da je putovanje ispunilo i premašilo naša očekivanja, ovo je definitivno medeni mesec po našoj meri, pustolovina za početak zajedničkog života i iskustvo za nezaborav – zaključuje Maja.

D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: