Prvih par meseci bili su veoma izazovni. Privikavanje na drugačiju kulturu, običaje, klimu, ljude, jezik i generalno na ceo sistem življenja i funkcionisanja prilično je potrajalo. Ipak, izuzetno sam zahvalna što sam imala ovu priliku u životu.
-U Кinu sam otišla u novembru prošle godine, što jeukupno sedam meseci mog boravka tamo. Sve je ispalo, manje više, spontano. Dobila sam ponudu za model – ugovor u Кini od svoje matične agencije, a ugovor je bio za grad Guangzhou, treći po veličini grad u Кini, nakon Šangaja i Pekinga. Grad ima dugu tradiciju i star je preko 2.200 godina, kroz istoriju je bio vrlo značajan kao glavni grad trgovačkog Puta svile, a danas je glavna kineska transportna luka. Bez dugo razmišljanja, ponudu sam prihvatila. Iako sam, bez preke potrebe, zaustavila već izgrađen život i posao u Beogradu, ispostavilo se da sam po povratku iz Кine došla bogatija za jedno izuzetno vredno životno iskustvo. Ceo odlazak i boravak tamo bio je vrlo komplikovan, zbog pandemije koja je i dalje prisutna. Prvih par meseci bili su veoma izazovni. Privikavanje na drugačiju kulturu, običaje, klimu, ljude, jezik i generalno na ceo sistem življenja i funkcionisanja prilično je potrajalo. Svakim danom učila sam nešto novo i vremenom je postalo lakše, sve do momenta potpune adaptacije. Guangzhou je jedan od lepših gradova koje sam u životu posetila. Šarenilo sa svih strana, kineski kič i treš u pravom njegovom svetlu. Ne postoji nešto što ne možete da vidite. Dovoljno je samo da odete dve ulice dalje i da iz potpunog siromaštva zavirite u najluksuznije delove grada. Na ulicama su česte male zanatske radnjice, saloni za masažu, hrana je na svakom koraku, refleksologija u svakom obliku… Često sam imala osećaj kao da sam u tokom dana posetila tri različita grada u jednom. Obožavala sam da vozim biciklsa drugaricama, tako smo najviše i najpribližnije osetile kako grad diše. Grad je, inače, prepun parkova i spomenika koje kao znamenitosti prevazilaze granice lokalnog. Posebno iskustvo bilo je noćno krstarenje Bisernom rekom – ovako priča o svom životu u dalekoj Кini Emilija Selaković, model i manekenka iz Martinaca.
Кaže da ono što joj se zaista dopalo tamo jeste njihov sistem koji je veoma fleksibilan. Jedna aplikacija pokriva sve: prevoz, dostavu hrane, plaćanje, prebacivanje novca, navigaciju… Istovremeno, veliki problem nastane onog trenutka kada se baterija na telefonu isprazni. Upravo zbog toga na ulicama se nalaze prenosive baterije koje se mogu iznajmiti za simboličan iznos novca.
– Dopalo mi se i to se što u bilo koje doba dana ili noći zaista osećate bezbedno na ulicama. Nema straha od toga da će vas neko odžepariti, ukrasti vaše lične stvari ili slično. Ono što mi je bilo teško, to je privikavanje na njihovu hranu. Zbog toga sam uvek birala evropsku kuhinju, nisam želela mnogo da eksperimentišem. Iako kažu da Кinezi često mogu biti neprijatni i rasistički nastrojeni prema strancima, ja lično nisam imala nikakvih neprijatnosti, dok nekolicina mojih prijatelja jeste. Upoznala sam ljude sa svih strana sveta: iz Rusije, Gruzije, Grčke, Engleske, Francuske, Brazila, Poljske… Družila sam se uglavnom sa svima, jer su modeli većinom zajedno u grupama. Vremenom sam stekla prijatelje i nas par se uglavnom držalo zajedno. Ljudi često dolaze i odlaze i mora se prihvatiti činjenica da živite sa nekim nekoliko meseci, te da nakon isteka ugovora, kada se svako vrati u svoju zemlju, verovatno većinu tih ljudi više nikada u životu nećete videti. To je nešto što mi najteže pada od svega – živeli smo zajedno, izlazili, radili, delili i lepe i ružne momente, prolazili zajedno kroz veoma stresne situacije, pomagali jedni drugima i na kraju se razdvojili zauvek. Sa svima ostanete u kontaktu, ali i to se vremenom svede na minimum. Život ide dalje, jedni odlaze a drugi ljudi i nova poznanstva dolaze – priča Emilija.
Кaže da kada je reč o pandemiji korona virusom prvih nekoliko meseci po njenom dolasku u Кinu situacija je bila mirna, ali je onda vremenom krenulo da se zahuktavai da virus uzima maha.
-Dan se svodio na testiranje i i ščekivanje rezultata testa. Testirali smo se svaki dan. Nigde se ne može ući bez zelenog koda (test od 24 sata). Pravila su rigorozna i moraju se poštovati, u suprotnom biće lako sankcionisan svako ko ih ne poštuje. To je bio i razlog mog povratka nazad. Svakog časa mogli su da proglase „lok daun“, odnosno da sve kompletno zatvore. Nisam želela da rizikujem da budem zatvorena nekoliko meseci u karantinu i zbog toga sam se vratila. Sve mimo toga bilo je fenomenalno. Radili smo, družili se, izlazili, obilazili razna okolna mesta, isprobavali hranu, kozmetiku… Uspeli smo proslavimo i naše praznike – kaže Emilija i dodaje:- Zvanično mogu da kažem da sam živela na drugom kontinentu, da mi je jedna od boljih prijateljica postala Кineskinja, da sam naučila dosta o njihovoj kulturi, a sve to je nemerljivo! Izuzetno sam zahvalna što sam imala ovu priliku u životu. Za sada ne planiram da se vraćam na duži vremenski period, osim što bih otišla u posetu prijateljima koji žive tamo. Ali, nikad se ne zna šta nosi budućnost…
