Bez obzira što se bliži devedesetoj godini, bez bake Ljubice nije do sada prošla nijedna berba, pa tako ni prošlogodišnja. Iako više ne radi taj posao, grožđe i vino su bili i ostali njena velika ljubav
-Rođena sam 1934. godine i bila sam najstarije od troje dece u porodici. Otkad znam za sebe, znam i za čokote vinove loze, kopanje, kajcovanje, berbu… Oca su mi ubili još na početku rata, završio je poput mnogih drugih iz ovih krajeva u jami u Sremskoj Mitrovici, u koju su ustaše i žive ljude bacali… Mama je onda ostala sama sa nas troje dece i morali smo svi da radimo. Pamtim kada sam imala 13 godina, u pet sati nas mama viče da još za `ladovine idemo u vinograd da kajcujemo. Bez obzira što su išli i nadničari, išli smo i mi, da im budemo na ispomoći. Uz mamu sam sve naučila o vinogradu i vinu. Pošto sam bila najstarija u svemu sam je slušala, njena reč bila je za mene zakon. Imali smo pet hektara vinograda pre rata, ali su oni izgledali sasvim drugačije nego danas. Tada su čokoti bili niski i uzani, pa nije bilo baš lako nama deci raditi u njima. U ono vreme imali smo četiri sorte grožđa: smederevku, rizling, hamburg i sedušu i u to vreme ništa se nije prskalo otrovom – ni njive, ni vinogradi. Mi smo kopali motikama i bilo je mnogo teže nego danas, kada postoje mašine za sve. Sada se samo bere ručno, a ni za taj posao više ne mogu da se nađu radnici. Osim u vinograd, sa 15 godina sam krenula i na njivu da kopam. Ništa mi nije teško padalo jer sam volela da radim – ovako počinje priču o svom detinjstvu 88. godišnja Ljubica Stojković iz Banoštora.
Iako se bliži devedesetoj godini života, ova vedra i vesela Sremica još uvek se svega živo seća, kao da je juče bilo. Najlepše joj je, sa ponosom ističe, bilo u Titovo vreme. Кaže da su tada seljaci sve imali i sve dobijali, a danas je situacija sasvim drugačija. Tada je čak imala priliku i da postane glumica, ali joj mama nije dopustila da ode u grad, jer će “faliti u vinogradu”. Кaže da je imala talenat za glumu i da je rado učestvovala u svim školskim predstavama, ali da ipak ne žali što nije postala glumica jer je sa svojim mužem proživela lep i srećan život u Banoštoru.
-Udala sam se u dvadesetoj godini za meštanina Vasu Stojkovića. Zabavljali smo se pet godina, čekala sam ga dok se vrati iz armije, a za svo to vreme nismo se čak ni poljubili, samo se držali za ruke i viđali preko dana na igrankama, takvo je vreme tada bilo. Кad sam se udala imali smo hektar vinograda i stari podrum, ali smo mnogo radili pa smo vremenom dokupljivali zemlju i proširivali zasade. Ustajala sam da idem u vinograd ili na njivu još pre svanuća, a vraćala se tek kada padne mrak. Za to vreme svekrva je pazila na decu, dešavalo mi se da ih nisam viđala po tri dana, jer kad ujutro uranim oni još spavaju, a kad uveče dođem opet spavaju. Noću sam heklala i šlingala, jer se uvek moralo nešto raditi – priča baka Ljubica.
Кaže da stara vremena pamti po tome što je u selu bilo puno omladine. Uvek se sviralo, pevalo i družilo, nije bilo svađe i netrpeljivosti. Svi su bili spremni da priskoče drugome u pomoć i radilo se mnogo više nego danas.
-Rad ne ubija zdravlje, nego zdravlje ubijaju ružne misli, tuga i nezadovoljstvo. Ja sam uvek bila zadovoljna onim što sam imala, a tako je i danas. Imam malo svoje bašte, sadim domaći paradajz, papriku, od svega pomalo, a hranim i svoje kokoške. Pravim ručak svaki dan, ugodim sebi i napravim ono što mi se jede, nedeljom obavezno na stolu imam kokošiju, supu, sos i meso – po sremački. Pravim i domaći pekmez, od kajsija i šljiva. Najveće bogatstvo mi je moja porodica, imam sina i ćerku, imala sam četvoro unučadi, ali pre dve godine mi je umrla moja unuka Jelena. Imam i sedmoro praunučadi, a od skora sam uključila i bratovo praunuče, pa sad sa ponosom kažem da ih imam osam – kaže ova stara vinogradarka i dodaje da je najsrećnija kada se na svečarima okupi cela porodica.
Iako se bliži devedesetoj godini, bez bake Ljubice do sada nije prošla nijedna berba, pa tako ni prošlogodišnja. Iako više ne radi taj posao, grožđe i vino su bili i ostali njena velika ljubav.
Кaže da je u životu najvažnije raditi, jer njena porodica sve što ima radom je stvorila i dodaje:
-Mora se raditi, raniti i kasniti… Ako ne radiš nećeš ništa ni imati.
Iz njene generacije su skoro svi pomrli, ali bez obzira na to ovoj vinogradarki nikad nije dosadno. Кaže da su joj dani ispunjeni i zanimljivi, jer stalno u podrum dolaze mušterije da kupe vino koje prave njen sin Jova i unuk Vasa. Sa svima ona razmeni po neku lepu reč, čuje šta ima novo i rado ispriča poneku anegdotu o starim vremenima.
Takođe mnogo voli i politiku, pa joj nijedan dan ne prođe bez gledanja televizije i analize aktuelnih političkih tema. Raduje se predstojećem glasanju i sa ponosom ističe da svog kandidata već ima.
Recept za dugovečnost
-Probudim se oko šest sati i u krevetu uradim par vežbica da razmrdam ruke i noge. Čim ustanem popijem čašu mlake vode i uzmem kašiku pekmeza. Dok mi je pokojni muž bio živ dan smo uvek počinjali sa čašicom rakije, pa mi je ta navika ostala i danas. Osećam kao da mi ta rakije pročisti telo, a uz nju obavezno popijem i čaj napravljen od raznog bilja kojeg sam sama ubrala i osušila. Za doručak pojedem dve kriške hleba kojem prepečem na plotni smederevca ili kačamak, a ručam oko pet sati. Ne jedem crveno meso ni kobasice, samo bareno iz supe i slaninu u kojoj nema krtine. Za večeru pojedem jedan grozd ili jabuku, ništa drugo. I bez pomade na licu ne izlazim iz kuće, to mi je ujutro najvažniji ritual – kaže kroz osmeh baka Ljubica.
Svakodnevna molitva
-Svaki dan se molim Bogu – i ujutro i uveče. U molitvama od njega ne tražim mnogo, samo da mi deca budu zdrava i da ostanem u pameti, jer bih volela svesna da umrem. U crkvu sam krenula sa sedam godina, vodila me je baka, a sada idem samo nedeljom i kada su neki veći praznici. Znam sve crkvene pesme i pojim ih uvek na bogosluženjima, pa se često i sveštenik oslanjao na moju pomoć prilikom sahrana. Zahvalna sam Bogu što mi je dao zdravlje, ništa me ne boli, nikad ne kašljem, a jedini lek koji pijem je onaj za pritisak. Naučila sam da čovek mora biti najbolji kad mu je najteže, toga sam se držala celog života i uvek sam mislila pozitivno. Čovek kad misli dobro, dobro mu i bude.
S. Mihajlović
