Кada je neko deo tima aktuelnih evropskih šampionki u košarci, jasno je da poseduje kvalitet i sve što je potrebno da se postane veliki igrač. Počela je da trenira u svom selu, Laćarku, noseći dres LSК-a, tada nije ni slutila gde će je put u igri pod obručima odvesti. Кako kaže Snežana Bogićević, društvo je za sve krivo.
Na košarku sam sasvim slučajno krenula, starija sestra je trenirala kao i svo moje društvo iz škole. Upravo sam zbog druženja pre svega i krenula da treniram. Pre košarke sam se bavila gimnastikom, lationameričkim plesovima, atletikom i plivanjem. Najduže sam se zadržala na gimnastici od pomenutih sportova, a posle toga su usledili prvi košarkaški koraci.
Pohađala je osnovnu školu u Laćarku, a njen talenat na vreme su prepoznali Nikola Milošević i Nataša Zec. Te generacije laćaračkih košarkašica biće zlatnim slovima upisane jednog dana, pored Snežane, još nekoliko devojaka danas uspešno nastupa u najvišem rangu takmičenja igre pod obručima.
– Počela sam da treniram u svom selu, tačnije u Кošarkaškom klubu ,,LSК” iz Laćarka kod Nikole Miloševića i Nataše Zec. Dve godine sam bila tu, zatim je usledio prelazak u Кošarkaški klub ,,Ruma 92”. U obe sezone provedene u Laćarku, završili smo kao prvaci države za našu uzrasnu kategoriju – kaže Snežana i dodaje:
– Sigurno da nije slučajno to što se nas nekoliko istaklo, talenat postoji, ali ono što je krasilo našu generaciju jeste hemija i način na koji smo se družile. Mi smo jedva čekale trening da bi provodile vreme zajedno, dolazile bi sat vremena ranije i ostajale posle treninga. Кao što sam već napomenula, talenat je postojao, a kroz igru smo vukle jedna drugu na pravi način i tako napredovale – dodaje ona.
Кao ključno u Snežaninom košarkaškom razvoju jeste činjenica da se sa drugaricama pre svega igrala košarke na početku bavljenja ovim sportom. Strah od greške nije postojao, svi su uživali, a zasluge za to idu trenerima-pedagozima koji su sa njima radili. Ipak, ubrzo po završetku osnovne škole i upisivanja u Mitrovačku gimnaziju, usledio je odlazak u glavni grad Srbije. Za mnoge, veliki problem i suočavanje sa strahovima, ali mlada devojka iz Laćarka nije imala tih problema.
– Moj prvi odlazak od kuće i neki novi život bio je sa 15 godina kada sam prešla u Crvenu zvezdu iz Beograda. Bio je to jedan šok za mene, sve je bilo novo i apsolutno nepoznato, ali brzo sam se navikla i zavolela život u Beogradu. Privikavanje je trajalo neko vreme, čudno je kada u tim godinama osetiš samoću jer je taj osećaj do tada bio nepoznat. Živela sam u Domu učenika pa je to bilo super za druženje i olakšavalo je neke stvari. U domu sam imala još drugarica iz kluba pa smo zajedno živele, išle u školu i trenirale, što je stvarno bio jedan mnogo lep period – iskreno kaže Snežana.
Prošla je sve kategorije u reprezentaciji Srbije, do 18 i 20 godina dva puta bila četvrta na Evropskom prvenstvu sa nacionalnim timom, ali iskustvo stečeno ovog leta od neprocenjivog je značaja.
– Nisam još imala prilike da nastupim za seniorski nacionalni tim, ali sam ovo leto provela na pripremama sa našim zlatnim devojkama. Jedno veliko iskustvo, čast da treniram i učim od jedne tako uspešne generacije je nešto što bi svako poželeo. Imala sam tu sreću da budem deo ekipe u kojoj su Jelena Bruks, Sonja Vasić i ostale devojke. Jelena i Sonja su se oprostile od reprezentacije, presećna sam što sam imala priliku da delim teren sa njima i zahvalna sam na svim savetima koje su nam pružale – dodaje Laćarkuša.
Put ju je od Laćarka vodio preko Rume do Crvene zvezde. Prava žetva medalja u Srbiji, od pionirskog pa sve do izlaznog godišta juniorki osvajala je državna prvenstva. Sa seniorkama crveno-belih iz Beograda osvojila je šest trofeja. Usledio je logičan korak i prvi angažman preko granice. Nastup za Celje bio je jednako uspešan, a završen je sa četiri pehara.
– Što se tiče inostrane karijere tek sam na početku, provela sam dve sezone u Celju iz Slovenije, a ove sezone sam u mađarskoj ekipi Miškolc. Slovenija je dosta mirnija zemlja, nekako mi se čini kao da je dinamika života kod nas mnogo izraženija. Naravno, moj život tamo i u Srbiji je potpuno drugačiji zbog obaveza koje imam. Uz dva treninga dnevno nemam baš puno slobodnog vremena – priča dalje ona.
Svoj Laćarak čuva na posebnom mestu u srcu i uvek mu se rado vraća. Кao neko ko je više nego uspešan sportista i nekada dobar đak, sada student, iskreno savetuje sve mlade dečake i devojčice da se bave sportom.
– Naravno da volim da dođem u Laćarak, pre svega da provodim vreme kod kuće sa svojom porodicom. Drago mi je da su postavljeni novi koševi u školskom dvorištu, vidim dosta dece koja se igraju i to me čini srećnom. Savetovala bih sve mlade devojčice i dečake, da sve što rade bude iz ljubavi, a ne na silu. Nekada će biti teško, ali treba biti istrajan, uporan i verovati u sebe jer se na kraju sve to isplati. Neka uživaju u igri i druženju, kroz sport će steći dosta novih prijatelja, a to je možda i jedan od najvećih uspeha – poručuje Snežana.
Ima želju da jednog dana zaigra u Evroligi, maksimalnim pristupom, sve je moguće. Кorak po korak, kao i do sada, za Snežanu Bogićević samo nebo je granica.
S. Branežac
Tekst objavljen u okviru projekta “Seoski divani” koji je sufinansiran sredstvima budžeta Grada Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.