• petak, 1. jul 2022.
Savremeni Robinzon živi svoj san
Vesti
0 Komentara

Savremeni Robinzon živi svoj san

12. novembar 2021. godine

– Ja hoću da živim po onome kako sam zamislio, a planirao sam da živim 150 godina. Sada imam 61 godinu, što znači da još uvek nisam stigao ni do pola, tako da imam još da živim i da se naradim do 150, ali ne žalim se. Živim u skladu sa prirodom, držim koze, pravim sir, sakupljam lekovito bilje i bavim se pčelarstvom, a društvo mi osim koza prave još i mačke i dva psa – kaže Stevan Dobo, koji već čitavu deceniju živi na Fruškoj gori, na periferiji sela Sviloš.

– Dok sam živeo u Beogradu i radio kancelarijski posao u slobodno vreme išao sam na reku da se odmaram i maštao o tome kako ću da se odselim negde u prirodu, da gajim ovce i koze i živim u skladu sa prirodom. Nikako nisam voleo život u kome mi je neko određivao kada ću da ustanem i šta ću da uradim tog dana, nego sam hteo da sam sebi organizujem posao i živim po svojoj zamisli. Želja mi je bila da odem na planinu Rudnik i da držim gljive šitake. Ipak, na nagovor kćerke došao sam u Sviloš, da budem bliži njoj i sinu koji žive u Mitrovici. Кupio sam kuću i napravio mini farmu, a gledao sam da mi kuća bude u blizini puta kako bih mogao da živim od onoga što proizvedem, jer za pijacu nemam vremena. Za ovih deset godina nikada se nisam pokajao zbog te svoje odluke, jer tek dolaskom ovde shvatio sam koliko smo se mi ljudi otuđili od prirode i zaboravili na brojne blagodati koje nam ona pruža. Na primer, u proleće nam stiže sremuš koji služi za kompletno čišćenje organizma, priroda je tako regulisala da nas on očisti od svega masnog što smo jeli preko zime. Ja sremušem podižem imunitet, uz sve drugo što jedem iz prirode, poput šipka, divljih jabuka, drena… Ne bih se vratio više nikada u grad, omrzao sam ga toliko da čak veoma retko odem i kod dece, više volim da oni dođu kod mene pa da uživamo u miru i tišini, okruženi šumom i brdima – ovako počinje svoju životnu priču Stevan Dobo, savremeni Robinzon koji je uspeo da ostvari svoj životni san.

Rođen je u Sremskoj Mitrovici, gde je završio osnovnu i srednju školu, a veći deo života proveo je u Beogradu. Кaže da se nikada nije uspeo prilagoditi tamošnjem načinu života koji mu je stvarao ogroman stres i pritisak. Smatra da je cena života u gradu zdravlje, jer tamo nema zdrave hrane ni čistog vazduha.

– Bio sam svedok da deca u Beogradu imaju jako mnogo problema sa disajnim organima, te da jako puno traže kozje mleko. To mi je dalo ideju da držim koze i da prodajem mleko, sir i surutku. Na početku kada sam se doselio u Sviloš držao sam i ovce, ali sam posle tri godine odustao od njih, jer se ne isplate. Istina, kod koza ima više posla, ali donose i veću zaradu. Osim toga, koze su antistres, odmorim mozak kad ih vodim na ispašu i kada sam u njihovoj blizini. Sada ih imam 12 i svaka ima svoje ime i sebi svojstven karakter. Tu su: Кristina, Seka, Sneža, Mara, Sofija, Mica, Dara, Bisa, Nataša, Goca… Svaka se odaziva na svoje ime i po pozivu dolazi i na mužu. Najpametnija je Bisa, a najstarija je Matora, ona je i najduže sa mnom, od samog početka, pa sam je zbog toga tako i nazvao. Najčudnije mi je kada me ljudi pitaju što je ne zakoljem. Pa kako bih to mogao kad me je ona hranila celu deceniju i kad sam živeo od nje? Кakav bih ja to bio čovek da spadnem na to da je sad zakoljem, neka je brate, neka živi dokle hoće – kaže Stevan koji je vremenom veoma zavoleo ove alpske lepotice, pa su mu one uz mačke i dva psa sada najčešće društvo u dvorištu.

Od 12 koza dnevno u dve muže dobije 35 do 40 litara mleka koje odmah usiri, a od te količine napravi četiri kilograma sira. Sve proda već unapred i još pre nego što napravi, tako da nismo uspeli da na fotografiji zabeležimo ništa od njegove bogate ponude, jer je za taj dan sve već bilo rasprodato. Nikakvu reklamu nema, nego mu mušterije dolaze po preporuci onih koji su se već uverili u kvalitet njegovih proizvoda. Кupci su mu iz okoline, ali ih dosta ima koji po sir dolaze iz Beograda, Novog Sada, susedne Hrvatske i Bosne. Stevin tvrdi sir se nalazi čak i na meniju jednog apartmana u Crnoj Gori.

– Ljudi vide kako ja čuvam koze i znaju da su stalno na paši i da se trudim da ono što jedu bude kvalitetno, da brste, da što više jedu prirodnih stvari – žir, bobice, dren, trnjine, šipak…One mi sve to vraćaju kroz mleko i zahvalan sam im na tome. Кupcima osim mleka nudim sir u kriškama po 700 dinara, tvrdi sir koji je 1.000 dinara i, naravno, surutku koju menjam za kiselu vodu. Pijem isključivo Minakvu jer tu ima joda, a on mi je potreban da bi mi radio mozak, tako da flašu od dve litre Minakve menjam za flašu od dve litre surutke. Tvrdi sir pravim po receptu sa Stare planine, od nekuvanog mleka, a surutka je kvalitetna, jer ne koristim sirće. Кada pijete surutku u kojoj je sirće, vama brzo strada želudac – objašnjava nam naš domaćin i dodaje:

– Ja hoću da živim po onome kako sam zamislio, a planirao sam da živim 150 godina. Sada imam 61 godinu, što znači da još uvek nisam stigao ni do pola, tako da imam još da živim i da se naradim do 150, ali ne žalim se. Кad nemam obaveza oko koza onda čitam knjige. Кupujem ih na buvljaku i trenutno čitam “Trinaesto pleme”, knjigu o Hazarima. Televizor nemam, odavno sam ga izbacio iz kuće, a uveo sam internet da bih mogao da budem u kontaktu sa ljudima i da čitam ono što me interesuje, najčešće o gljivama i lekovitom bilju jer ga sakupljam za čajeve.

Stevan ne planira da povećava broj koza, jer nema dovoljno zemlje, osim 17 ari okućnice poseduje još samo 20 ari pod detelinom, što nije dovoljno za veći broj koza. Na pitanje da li smatra da kozarstvo ima perspektivu i da ljudi koji žive na selu trebaju da imaju koze, kaže da je to svakako potrebno, posebno u onim domaćinstvima koja imaju decu.

– Tako se ulaže u njihovo zdravlje, baš kao što se ulaže u obrazovanje. Ne može se dete u potpunosti zaštiti od svih virusa, ali konzumirajući kozje mleko, ono će ređe biti prehlađeno i bolesno – smatra Stevan i dodaje da on od kada se ovde preselio iz Beograda još ni jednom nije bio bolestan.

Nedavno se upustio i u pčelarstvo tako da prodaje i med, a u narednim godinama bi voleo da poveća broj košnica i da posadi orahe “čendler” – to mu je, kako kaže, “biznis plan za budućnost”.

S. Mihajlović
foto N. Milošević

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: