• ponedeljak, 24. januar 2022.
Ne pucajte, mi smo naši!
Vesti
0 Komentara

Ne pucajte, mi smo naši!

26. novembar 2021. godine

-Teško je od ovog posla živeti. Vunu i jagnjeću kožu već godinama niko ne kupuje, a dešava se i da izgubiš i to malo što imaš. Ranije sam imao više ovaca, ali dve sam bacio – ošugale se. Dešava se i da ovca ugine prilikom jagnjenja, pa bude više štete nego koristi – priča Nikola Lazić

I ove nedelje, kako običaj nalaže, opet se nađosmo u nasumičnoj vožnji po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Obilazeći brda i doline južne strane Fruške gore, nastavili smo, nekako, baš tamo gde smo prošli put stali.

-Samo, ovaj put, nismo naišli na stado koza, kao onomad u Jasku, već su nas ove naše fruškogorske staze odvele do Male Remete. I baš u trenutku kada smo pomislili da ni ovde nećemo naići ni na šta zanimljivo, jer – zima, na samom izlasku, ili ulasku u selo, zavisi kako ko gleda, iz daleka spazismo nadaleko čuvenu vetrovku Jugoslovenske narodne armije.

Кako u svojim glavama razabrasmo da je ratno stanje odavno prošlo, i da je u pitanju najverovatnije samo obična vojna vežba, skupismo hrabrosti da izađemo iz vozila i pozdravimo ovog komandira odeljenja u vunenim uniformama, jer, naši smo.

Ipak, jedinica nas je i dalje gledala nepoverljivo, pa je komandir Nikola Lazić, nakon što smo se upoznali, morao da smiri jednog ovna, i da mu na znanje kako lanac komande funkcioniše.

Istom skupinom, kaže, komanduje već punih deset godina, iako je ovce čuvao i ranije, a, trenutna operativna jedinica broji pet žena i jednog muškarca.

-Čuvam stoku već dugo. Čak i ranije sam imao dve koze, pa imam iskustva sa rogatim životinjama. I tako, kako sam imao jariće, vrmenom sam ih prodavao i kupovao ovce. Sad dane provodim sa njima – priča Nikola.
One su mu, kaže, jedini izvor prihoda i uopšte ih ne drži za svoje potrebe, već, isključivo za prodaju.

-Najviše ih držim iz tog razloga, od toga preživljavam. Ni ne muzem ih, neće niko da pije ovčije mleko, pa nemam razloga. Jedino kad imam jaganjce, pa ih prodam. Tad moraš da ih izmuzeš, jer imaju viška mleka. Moraš da ih muzeš i kad se tek ojagnje, dok jagnje ne ojača da može samo da sisa – kaže Nikola.

Ni ta prodaja, priča, ne donosi bog zna kakve prihode, a cene ovaca se, kaže, stalno menjaju.

-Teško je od ovog posla živeti. Vunu i jagnjeću kožu već godinama niko ne kupuje, a dešava se i da izgubiš i to malo što imaš. Ranije sam imao više ovaca, ali dve sam bacio – ošugale se. Dešava se i da ovca ugine prilikom jagnjenja, pa napravi više štete nego koristi – priča Nikola.

Zdravlje životinje je, kaže, uvek problematično, pa tokom celog dana čovek mora da vodi računa o njoj.

Na primer, ovca kada se ojagnji, samo traži šta će jesti, a ti moraš da paziš da ne pretera. Ima oko njih dosta posla. Moraš da im sečeš papke, moraš da ih šišaš, pelcuješ protiv šuge, a moraš i da im čistiš, pripremaš hranu – kaže Nikola.
Ali, bar hrana, priča, nije problem, jer njegova vojska marke merino, vinterberg, i još jedne, čiji naziv nismo baš najbolje razumeli, redovno ide na ispašu.

-Vodim ih svaki dan, tu, čim izađeš iz sela. A, kad dođemo kući, opet traže da jedu. Šta ćeš, šta zna životinja šta je dosta – kaže komandir.

I, dok polako završavamo priču, odeljenje kreće put kasarne, na još jednu turu sledovanja. A, što se tiče sledovanja za komandira, na ovu zimu je dovoljan i jedan vruć čaj, da se malo okrepi i zagreje. Uz čaj, kaže, voli i da zapali jednu, da razbistri um, ali baš mu je u tom trenutku nestalo duvana. Izgleda da smo naišli u pravi čas, pa pored reči, stigosmo da razmenimo i po koju cigaretu.

N. Milošević
S. Branežac

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: