• petak, 24. septembar 2021.
GRABOVO – NAJMANJA MESNA ZAJEDNICA U BEOČINSКOJ OPŠTINI: Sve imamo, a kao ništa nemamo
Društvo | Reportaža | Beočin
0 Komentara

GRABOVO – NAJMANJA MESNA ZAJEDNICA U BEOČINSКOJ OPŠTINI: Sve imamo, a kao ništa nemamo

8. septembar 2021. godine

Iako selo ima sve uslove za dobar život: gasnu mrežu, vodovod, struju, telefonske priključke, prodavnicu i sve asfaltirane ulice, već godinama unazad mladi odlaze odavde. Upravo zbog nedovoljnog broja dece pre nekoliko godina su zatvoreni seoska škola i vrtić

Grabovo je po broju žitelja najmanja mesna zajednica u beočinskoj opštini. Iako je u ovom fruškogorskom selu pre Drugog svetskog rata živelo 1.100 stanovnika sa preko sto đaka do petog razreda, danas ono ima svega stotinjak stanovnika u 40 domaćinstava. Tokom Drugog svetskog rata selo je tri puta paljeno, a od strane okupatora stradalo je 150 meštana. Posle rata stanovništvo je kolonizovano u Inđiju, tako da je u Grabovu ostalo svega pedesetak kuća koje su podignute obnovom.

Inače, Grabovo se u knjigama pominje još 1740. godine. Prema tim zapisima crkva je izgrađena 1748. godine, a škola se pominje 1778. godine. Legenda kaže da je selo ovo ime dobilo zato što leži sasvim uz šumu koja je najviše obrasla grabovim drvećem kojeg skoro da na celoj Fruškoj gori nigde nema toliko. Stariji stanovnici pričaju kako su njihovi stari u davnašnja vremena tu lepo živeli, a kao dokaz iznose podatak je nekad župan sremski, kad je hteo jesti “lepa bela hleba” dolazio u Grabovo da sebi ispuni želju, jer se na vodenici potočari mlelo najbolje brašno. A onda dodaju “A imao je i pravo u Grabovo što je dolazio, jer je u Grabovu i vino bilo najbolje”.

Danas Grabovo ima gasnu mrežu, vodovod, struju, telefonske priključke i sve asfaltirane ulice. Prvi čovek sela predsednik Saveta MZ Milan Jelić kaže da je ovog proleća nasipan jedan deo atarskih puteva sa grebanim asfaltom i da je završeno krčenje pored puta Sviloš Grabovo. Ovde svakodnevno iz Novog Sada preko Beočina dolazi pet autobuskih linija. Meštani imaju i jednu prodavnicu, lovački dom, ambulantu i salu Doma kulture koja je na raspolaganju svima u selu. U centru se nalaze košarkaško i fudbalsko igralište i spomen obeležje. Međutim, iako selo ima sve uslove za dobar život, već godinama unazad mladi odavde odlaze. Upravo zbog nedovoljnog broja dece pre nekoliko godina su zatvoreni seoska škola i vrtić. Jedan od najstarijih meštana 84-godišnji Miloš Grgović kaže da pamti godine kada je Grabovo bilo veće od susednog Sviloša.

Miloš Grgović

-Danas je situacija sasvim drugačija, svi mladi su se razišli jer nemaju posla. Trebalo bi otvarati radna mesta da bi oni ostajali ovde, ali kod nas toga slabo ima. Imamo jednog strugara u selu, kod njega rade dvojica Svilošana, zadruga je zapošljavala još par ljudi, jedan deo meštana radi u vinariji “Кovačević” i to je sve. Nemamo ni kafanu, ali zato svakodnevno sedimo ispred prodavnice, tu nam je glavno okupljanje – kaže Miloš Grgović iz Grabova.

U ovo selo se još pre 26 godina iz Hrvatske sa svojom porodicom doselila Radojka Gaćeša. Ona priča da joj je muž bio prosvetni radnik, te da su ovde došli prvenstveno zbog smeštaja, po konkursu i dodaje:

-Кada smo došli, Grabovo je imalo 12 učenika u školi, a danas je škola zatvorena, pa deca putuju u Susek. Nije samo da dece ima manje, nego i starijih i svi su poslednjih godina postali nekako zatvoreni u sebe. A ja pamtim u ono vreme kada smo se doselili, kako su nas ovde ljudi prihvatili kao da smo u našem rodnom Gračacu, svi su bili srdačni, otvoreni i gostoprimljivi. Za sve ove godine nisam nikad poželela da odem odavde, a i sin i snaja su takođe ostali da žive u Grabovu, snašli su se lepo i rade oboje, što je najvažnije.

Svakodnevno iz Grabova u Beočin na posao putuje i Vera Živković. Ona kaže da joj se život u Grabovu dopada, jer je može u miru i tišini da odmori dušu.

-Za putovanje je nezgodno kad je đački raspust, pa tada autobusi ne idu, ali srećom, ja do Beočina putujem kolima zajedno sa suprugom. Nažalost, mislim da i ovo selo čeka ista sudbina odumiranja, baš kao i većinu drugih sela. Evo i moja deca su otišla, oba sina žive u Mitrovici, a tako je i sa ostalom decom odavde. Sada mi preko raspusta u goste dolaze unuci Miloš, Milica i Jana jer ovde je za njih pravo uživanje, ali da bi se omladina zadržala, za to bi trebalo da se sve načisto preporodi, što ne verujem da će se ikada desiti. Mi imamo infrastrukturu i sve uslove za život, sve imamo, a ustvari ništa nemamo. Imali smo mlekaru, svi su nekada u selu držali krave, zadruga je radila punom parom, a sada ništa od toga nema. Daleko su nam i Novi Sad i Beograd. Da bi mladi izašli negde uveče, najbliži im je Beočin, ali i do njega da se stigne treba mnogo vremena i para – priča Vera.

Vera Živković sa unucima

Svake srede u seosku ambulantu dolazi dr Ranka Begić. Gužve u ambulanti nema, a doktorka kaže da najčešće dolaze pacijenti kojima treba merenje pritiska, zakazivanje pregleda kod specijaliste ili produženje terapije.

-Naši pacijenti su uglavnom hranični bolesnici koji pripadaju starijoj populaciji. Nisu zahtevni, a jedini problem im je što je Beočin daleko i što gotovo godinu dana nisu imali lekara zbog epidemije, kada su sve lekare povlačili u centralu. Tada su morali da idu kod lekara ili u Čerević ili Susek – kaže dr Begić.

Inače, u Grabovu se nalazi i manastir svetog Arhangela Mihaila i Gavrila koji je proglašena za spomenik kulture i pretvorena u manastir pripojen Кrušedolu kojeg svake godine poseti veći broj vernika.

S. Mihajlović

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: