• utorak, 7. decembar 2021.
Ni zrna žita trgovcu!
Kolumna
0 Komentara

Ni zrna žita trgovcu!

25. avgust 2021. godine

Piše: Nemanja Milošević

Otkako su po našem pašaluku nešto ozbiljnije krenule da kruže priče o zaštiti životne sredine, prošlo je nešto više od tri godine. Leta gospodnjeg 2018. prvi put nam se u kosti uvukao strah od tehničkog pregleda. Još tada je počelo da se priča da će pola srpskog voznog parka završiti na otpadu zbog kojekakvih površinskih korozija, ogrebotina, nedostataka plastičnog čepa kuke za šlepanje i, na kraju, famozne emisije izduvnih gasova koja isto tako ekstremno kao i drugi pomenuti nedostaci negativno utiču ne samo na bezbednost u saobraćaju, nego i na bezbednost svih nas generalno.

Još tada, pored našim srcima priraslih Juga i Golfa dvojke (i ponekog keca), jedan od najozbiljnijih neprijatelja životne sredine u Srba postale su i plastične kese. I, tako je sve krenulo.

Istina, bacamo ih svuda, i to nemilice, isto kao i plastične flaše, pa je zato u to vreme i krenula njihova simbolična naplata od „dva dinara, druže“. Mnogima je još u startu bilo jasno da od spašavanja naših šuma, useva i reka neće biti ništa, jer, navike je teško promeniti, a, i način njihovog menjanja nije baš najadekvatniji. Od simboličnog gvozdenjaka, koji je i sam po sebi trgovcima i svakojakim privatnicima donosio ekstra-zaradu, vrlo brzo se prešlo na dobro poznati sistem „Udri po džepu!“.

Ali, uz kese od minimum deset dinara (?!?), bar se na kratko učinilo da ćemo uspeti da učinimo nešto za našu prirodu, jer, te skupe koje su zamenile one klasične, postale su biorazgradive. O papirnim kesama kao alternativi, naravno, nigde ni reči.

Neki su se, što iz principa, što zbog dosadašnjeg bezrazložnog bacanja novca, u međuvremenu prilagodili i navikli da od kuće nose cegere i platnene kese, a oni koji tu naviku nemaju, poput mene samog, nastavili su da plaćaju ove nove, biorazgradive, misleći da na taj način ne štete svom okruženju.

Kad, ne lezi vraže! Pre par meseci, na našem javnom servisu pojavila se informacija da su takozvane biorazgradive kese još štetnije od običnih. Naime, prema rezultatima istraživanja koje je izvršio Tehnološki fakultet Univerziteta u Novom Sadu, počele su da nam donose više štete nego koristi. Ove kese, navodi se, nisu u potpunosti razgradive i reč je o najobičnijim plastičnim kesama, koje su petrohemijski tretirane, i posle izvesnog vremena se raspadaju u mikroplastiku, koja još lakše završava u našoj obradivoj zemlji i zalihama pitke vode, i, isto tako, još lakše ulazi u čovekov organizam!
A, cena im je, i dalje, sve veća i veća, da se u nekim trgovinama naplaćuju i po 30 dinara.

I tako, za tri godine borbe za očuvanje životne sredine, dobili smo samo trošak i mikroplastikom zatrovanu zemlju. Da, dobili su nešto i trgovci, to zaboravih ponovo da spomenem.

I dok stručnjaci i dalje tupe kako je naplata kesa u trgovinama ipak dobra, jer se na taj način ljudi ipak podstiču na njihovo nekorišćenje, u praksi sve to izgleda malo drugačije. Svako od nas na dnevnom nivou, čak i kada nosi ceger, kupi još bar dva-tri komada. Prosto – navika je čudo! A možda je u pitanju i naš čuveni inat, jer, poznato je da imamo običaj da radimo i na sopstvenu štetu kada znamo da čitava priča ne pije vodu.

Međutim, ni inat nije rešenje. Zato ću i sam, pre svega u želji da zaštitim zemlju koja me hrani, a nakon toga i u želji da po principu „Ni zrna žita okupatoru“ više ni jedan jedini dinar ne ostavim u trgovini plaćajući robu koja nas truje servirajući nam se kao ekološki prihvatljiva, od izlaska ove kolumne, prestati da kupujem plastične kese. Evo, obećavam javno. Sigurno neće biti lako, jer za ove tri godine verovatno nijednom nisam sa sobom poneo ceger, ali, obećanje je obećanje.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: