Zanimljivo je da smo mi, novinari Sremskih novina, organizovali tribine u više mesta u Sremu, ne samo na teme iz poljoprivrede. Mi smo bili tu da nas Sremci pitaju sve šta žele, daju neke predloge i primedbe. Imali su puno poverenje u naše znanje i informisanje naših novina. Bilo je zadovoljstvo raditi u tim novinama i u toj redakciji – ističe veteran Sremskih novina Pavel Poljovka
Piše: B. Rodić
U Staroj Pazovi živi jedan od prvih novinara Sremskih novina – Pavel Poljovka. Sa svojih 88 godina jasno se seća kako su nastajale prve regionalne novine u Sremu, u kojima je radio od 1965. do 1990. godine.
– Za početak stvaranja ovog informativnog glasila u Sremu važni su događaji koji su se odigrali 1959. godine. Tada je Sremska Mitrovica bila sedište sreza i Sremske privredne komore. Na čelu Privredne komore bio je Đorđe Gvozdenović. On je imao ideju da se u okviru novosadskog Dnevnika pokrene podlistak o Sremu. S tom idejom okupio je sekretare opštinskih odbora Socijalističkog saveza Srbije, među kojima sam bio i ja, kao i predstavnike svih sremskih opština i ubrzo je izašlo prvo izdanje, prvi podlistak pod nazivom Sremski dnevnik.
Poljovka je bio u redakciji Sremskog dnevnika, koji će 1960. godine prerasti u Sremske novine. Osnivač Sremskih novina prvo je bio srez, a kasnije opštinski odbori Socijalističkog saveza svih opština u Sremu.
– U uredništvu Sremskog dnevnika imali smo po jednog predstavnika svake opštine i od nas je potekla inicijativa da se umesto ovog podlistka pokrenu novine. Taj predlog je išao na konsultacije u sve opštinske odbore Socijalističkog saveza – seća se Poljovka i podvlači da, tada ispoljeno, jedinstvo svih sremskih opština u pogledu ovog javnog glasila ostalo je obeležje Sremskih novina do danas.
– Punih 60 godina, u okolnostima koje su se menjale i menjaju se, Sremske novine, danas privatizovane, i dalje su, u najboljem smislu reči, glasilo svih sremskih opština. To je velika stvar ! – primećuje Poljovka.
U međuvremenu, prvih godina od osnivanja Sremskih novina, ovaj Staropazovčanin bio je šef informativne službe sreskog Komiteta Saveza komunista sve dok 1965. nije došlo do teritorijalne reorganizacije i ukidanja Sremskog sreza. Tada je prešao u Sremske novine.
– Redakcija Sremskih novina se sastajala jednom nedeljno i to „bez pardona“, putovali smo iz Stare Pazove vozom, kolega Jova Vuković, iz Nove Pazove, koji je od osnivanja radio u ovim novinama i ja. Ustajao sam u 4 sata da bih stigao na voz u 5 a u Mitrovici bio u 6, do 7 smo čekali početak radnog vremena.
Zanimljivo je bilo i slanje tekstova. Sremske su od osnivanja izlazile jednom nedeljno a do pojave faksa, tekstovi su se slali poštom, autobusom (kad zamolite vozača da ponese) i naravno, lično odnosili u redakciju.
Nedugo posle osnivanja, Sremske novine su uvele u praksu dodatak koji se zvao „Preduzetna štampa“ i odnosio se na privredne teme. Pavel Poljovka je bio urednik.
– Imali smo puno listova u tada najjačim privrednim kolektivima. Sedamdesetih i osamdesetih godina u Staroj Pazovi svoj list u okviru Sremskih novina imali su Lifam, Dijana, Napredak i Centrosrem. Politika je bila da idemo u udruženi rad, da imamo što više informacija iz udruženog rada, kako se to tada zvalo i organizovalo. Mi smo sa upravama tih preduzeća formirali preduzetne listove radi poboljšanja informisanosti radnika. Čak tri i po godine je u Pazovi izlazio i list „Radnik u ličnom radu“ koji je obuhvatao privatni sektor, gde je bilo oko tri i po hiljade zaposlenih i sindikalno organizovanih radnika. Govorimo o 1984, 1985. i 1986. godini. Imali smo oko 30 preduzetnih listova a redakcija Sremskih je objedinjavala sve to. Jedno vreme sam ja radio sve listove u Pazovi i u Inđiji. Naravno, sva preduzeća su bila pretplaćena na novine i to na onoliko primeraka koliko je bilo zaposlenih, oko 1.600 – 1.700 u Lifamu, na primer – objašnjava naš sagovornik. U skladu sa ovakvom poslovnom politikom bio je i tiraž a i zarade zaposlenih.
– Tiraž Sremskih novina tada (84,85. i 86.) bio je oko 44.000 primeraka a naše plate su bile znatno bolje nego plate novinara zaposlenih u lokalnim radio stanicama – pamti Poljovka. Osim koordinacije i uredništva u privrednim listovima, kao novinar, bavio se i poljoprivrednom, sa više aspekata.
– Srem je poljoprivredni region i tu je bilo različitih tema ali i akcija. U ono vreme, šezdesetih i sedamdesetih godina, malo koji poljoprivrednik je uplaćivao penziono i malo ko je imao penziju. Mi smo, između ostalog, nastojali da objasnimo ljudima kako funkcioniše penzioni fond i zašto je dobro da sebi osiguraju neka primanja i kada više ne budu mogli da rade na svom imanju. Zanimljivo je da smo mi, novinari Sremskih novina, organizovali tribine u više mesta u Sremu, ne samo na teme iz poljoprivrede. Mi smo bili tu da nas Sremci pitaju šta žele, daju neke predloge i primedbe. Imali su puno poverenje u naše znanje i informisanje naših novina. Bilo je zadovoljstvo raditi i u tim novinama i u toj redakciji – ističe veteran Sremskih novina.
Osamdesetih godina Poljovka je učestvovao u pisanju Hronike narodnooslobodilačke borbe u Staroj Pazovi, kao i knjige o narodnom heroju Janku Čmeliku. Otišao je u penziju 1990. godine i kako kaže – bacio olovku.
– Tih devedesetih godina neke stvari nisu išle kako sam ja zamišljao i za čega sam se borio. Nisam menjao principe tako da od tada samo posmatram događaje i navijam za ono što se dobro uradi. Zaista ništa više ne pišem. Rešavam ukrštene reči, zajedno sa Milankom gajim vinograd, održavamo kuću i okućnicu. – priča Pavel i kroz osmeh dodaje da su Sremske novine „krive“ i za poznantvo sa Milankom. Boraveći u Sremskoj Mitrovici upoznao je Milanku, koja je radila u Mačvanskoj Mitrovici. Milanka i Pavel su u braku 56 godina, imaju dva sina i dve unuke. Staropazovčani ih još uvek mogu videti kako voze bicikle.
