• četvrtak, 18. avgust 2022.
Klenak – selo novinara
Društvo
0 Komentara

Klenak – selo novinara

17. decembar 2020. godine

U šest klenačkih sokaka rođena su i živela čak sedmorica  novinara

stevanpuzicPiše: Stevan Puzić

(Radio u Sremskim novinama od 1973. do 1987. godine)

 

“Klenak je selo u rumskoj opštini koje je sa tri strane opkoljeno šumom, a sa četvrte rekom Savom. Na Savi postoji i most preko kojeg prelazi voz koji iz rume vozi za Šabac, a odatle čak do Zvornika. U Klenku postoji i fudbalski klub “Borac” za koji svi mi navijamo…”

To bi otprilike bio opis sela koji su moji školski drugovi – pa i ja sa njima zapisivali pre šezdeset i dobar “kusur” godina kada su od učiteljice Mire Arsenić imala  za domaći zadatak temu da opišu svoje rodno selo. Tome opisu ni sada ne bih ništa oduzimao već bih mu samo dodao podatak da su u selu , koje je tada imalo šest sokaka – rođena i sedmorica novinara.

Iz partizana u novinare

Počeću, kao što je red, prvo od najstarijeg – Vase Roknića.  Vasin otac, čije ime u selu nije sačuvano od zaborava, bio je činovnik u Šumariji između dva svetska rata. Posle završene osnovne škole u selu Vasa je upisao šabačku gimnaziju i kao đak otišao u partizane. O njegovim partizanskim danima pričao mi je komšija Miloš Jovanović – poznatiji kao Pendžerlija – njegov saborac i posleratni prijatelj. Komšija mi je pričao kako je Vasa bio veoma “načitan” pa je pred kraj rata prekomandovan u AGIT PROP. Miloš je, inače, demobilisan u činu kapetana a kada mu je predloženo da se aktivira u vojnoj službi posle oslobođenja odbio je i vratio se u Klenak da radi zemlju. Sve posleratne počasti je odbijao, a tražio je pred smrt da se na nadgrobnoj  ploči napiše da je bio kapetan. Naslednici su mu , naravno , tu želju i ispunili.

Vasu Roknića, na žalost, nisam lično upoznao ali sam ga viđao kad je povremeno dolazio u Klenak i to obično u posetu komšiji Milošu. Radni vek proveo je kao novinar i urednik “Borbe” ali ja nisam uspeo da pronađem ni jedan njegov tekst. Da je bio ugledan novinar govori i podatak da je 1981. godine bio dobitnik Posebne nagrade SSRN za dugogodišnji novinarski i urednički rad.

Bata Tanjug

Klenak je iznedrio vrsne novinareNešto mlađi od njega bio je novinar, dopisnik iz inostranstva i diplomatski urednik Tanjuga Aleksandar Borčić Bata. Za razliku od Vase, Batu su u selu svi znali, skoro sve slobodno vreme provodio je u Klenku: voleo je da sedi kafani i priča o događajima iz Brisela i Londona – odakle je izveštavao za Tanjug – sa ribarima je išao da stavlja mreže po Savi, a znao je i sa ženama…

Sa Batom  sam kao student često razgovarao, sretao se i družio sa njim u Beogradu, a tokom leta pomagao mu i u voćnjaku koji je počeo da podiže  u Klenku. Nameravao je da se posle penzionisanja vrati i živi u Klenku gde je sazidao i kuću. Na žalost, nije uspeo da je završi jer ga je smrt pretekla. Sahranjen je na klenačkom groblju, a ispod imena i prezimena piše BATA TANJUG.

Kad Bora urednik razmišlja

Puzic u sredini na zadatku u lokomotiviPosle Bate, po starešinstvu, dolazi Borislav Bora Stojšić, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik Sremskih. Na njegov poziv došao sam iz Ekspres politike u Sremske novine i naravno, nikada se nisam pokajao. O Bori kao čoveku i uredniku bih mogao da pišem u nastavcima jer da nije bilo njega i direktora Bore Bogdanovića, ni ovakvih novinara ne bi bilo. Borin otac Boško bio je seoski birtaš i kafedžija. Nije glasno ni često govorio, takav je bio i Bora, a kada nešto kaže, ta reč je uvek imala i neki rep.

Kada se sa ove vremenske distance setim Bore, uvek pomislim na njegovo profesionalno i ljudsko poštenje. Grizući lulu bdio je nad svakom novinarskom rečju ili rečenicom. Bio nam je zaštita od moćnika iz raznoraznih komiteta i foruma čije stavove nismo doslovce i podobno interpretirali. On nam o tome nikada nije govorio, ali je i to ćutanje uvek bilo rečito.

Navešću samo dva događaja kojima sam bio lično prisutan. Zazvonio je telefon kod sekretarice Smiljane i neki funkcioner iz Pokrajinskog komiteta saveza komunista Vojvodine zatražio je Boru Stojšića. Smiljana je provirila kroz odškrinuta vrata Borine kancelarije i videla ga kako pušeći zavaljene glave gleda u plafon. Odgovorila je sagovorniku da mu ne može dati urednika jer on sad baš razmišlja. Komitetlija je malo sačekao pa ponovo upitao da li je sada Bora slobodan. Smiljana je ponovo provirila i zatekla ga u istom položaju.

– Glavni urednik još uvek razmišlja – ponovila je. Važni drug iz komiteta je prekinuo vezu. Kasnije smo čuli od Bore da ga je ovaj pitao gde je pronašao tako dobru i savesnu sekretaricu.

Drugi slučaj zbio se kada me je Bora, preko sekretarice, pozvao da dođem kod njega u kancelariju u koju se, inače, nije ni ulazilo bez preke nužde. Zatekao sam ga kako ne dižući glavu čita neki rukopis. Ja sam stajao i čekao čini mi se minutima, dok on konačno nije podigao glavu i rekao mi:

-Ja znam, Stevane, da je Fruška gora za tebe najveća planina u zemlji ali ono “gora” piše se malim slovom…

Ništa mi drugo nije preostalo nego da se što tiše izvučem iz kancelarije.

Novinaru  – ulica

Četvrti po redu klenački novinar bio je Dragiša Penjin. Dragiša je, sa bratom Draganom, živeo u Savskom šoru i radio je kao nastavnik srpskog jezika u Šapcu. Penjine su u Klenku tih sedamdesetih godina više znali po Draganu koji je bio opštinski električar zadužen za “seosku struju” pa su ga meštani često zvali da se onim “nanogicama” popne na drvenu banderu i otkloni kvar.

Dragišu sam upoznao u prvom razredu Šabačke gimnazije gde mi je predavao srpskohrvatski jezik. Bio je nekonvencionalan profesor, boem sklon kafanskom životu i pesnik. Učenici svih razreda su ga voleli, ali se kod školskih vlasti nije baš dobro kotirao jer će, kao, negativno uticati na decu. Tako su ga “dekretom” posle dve godine rasporedili za novinara Glasa podrinja. Tu se tek Dragiša našao u pravom okruženju i pored reportaža nastavio da piše pesme koje su  proslavile šabački orkestar Cicvarići. Pomenuću samo neke od njegovih i sad čuvenih kafanskih  pesama: Prošetali šabački trgovci, Kad je deda lumpovao i desetine drugih. Grad Šabac se na najbolji način odužio novinaru i pesniku Dragiši Penjinu iz Klenka nazvavši jednu ulicu u blizini centra grada njegovim imenom.

Prva “tezga”

Boška Kijurinu, dugogodišnjeg novinara beogradskog Privrednog pregleda, upoznao sam oko 1970. godine u jedinoj mesnici u Klenku koju je držao njegov otac Marko. Mesnica je bila otvorena dva puta nedeljno, četvrtkom i nedeljom (nije se u to vreme u selu baš svaki dan jelo meso), a bilo je mušterija čak iz Šapca. Majstor Marko je sekao šnicle, a sin Boško je vodio “knjigu veresije”. On je bio dosta stariji od mene tako da se u selu nismo družili, sem leti na seoskoj plaži na koju je u julu i avgustu dolazilo “celo selo”. Znao je da sam se već zarazio novinarstvom pa je i to  bila tema naših razgovora za vreme kojih sam ja uglavnom ćutao i pamtio šta on priča.

Boška Kijirinu pamtim i po tome što mi je obezbedio prvu novinarsku “tezgu” i honorar. Teme za pisanje su isključivo bile iz oblasti privrede i poljoprivrede pa su se tako i neki klenački seljaci, sve sa slikama, našli na stranicama Privrednog pregleda.

Novinar oficir

Neposredni komšija Boška Kijurine ali nekoliko godina mlađi od njega iz Hercegovačkog šora bio je takođe novinar Sava Krstić. Sava je posle šabačke gimnazije završio Vojnu akademiju i bio jedan od nekoliko školovanih oficira rođenih u Klenku. Posle završene akademije retko je dolazio u selo, nisam ga ni viđao, da bi tek posle nekoliko godina od Bate Borčića saznao da se Sava bavi vojnim novinarstvom. Svega nekoliko godina bio je garnizonski oficir da bi potom dobio prekomandu u Ministarstvo odbrane, odnosno u časopis Naša armija. Tu je napredovao do funkcije zamenika glavnog urednika i do čina potpukovnika. Sa tim činom je i penzionisan.

Penzionerske dane provodio je u Klenku i specijalizovao se za proizvodnju rakije. ”Pekao” je rakiju od šljiva, krušaka, jabuka, višanja i da ne nabrajam dalje. Zbog kvaliteta (ali i kvantiteta) tih rakija seoske ispičuture, koje su zajedno sa kazanom stizale u njegovo dvorište, unapredili su ga u čin pukovnika na šta je Sava bio istinski ponosan.

Na kraju, dolazimo i do potpisnika ovih redova. Naravno da o samom sebi neći napisati ni jedan red. Ne iz skromnosti nego što je to nekakav red. Posao novinara je da piše o drugima, a o njemu neka pišu i sude oni koji čitaju to što je on napisao.

 

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: