Kada bi ljudi imali samo trećinu naravi kakvu imaju konji noniusi, u svetu ne bi bilo rata, ne bi bilo prevare. To nema cenu, poručuje Ursula Vanek koja 11 godina gaji nonius konje
Piše: S.Belotić
Klenak – Ursula Vanek iz Šapca, poljoprivredno gazdinstvo je registrovala u Klenku, gde skoro 30 godina ima svoju zemlju, na kojoj već 11 godina gaji autohtonu domaću rasu konja nonius. Njena životna priča je zanimljiva, a kako je od malih nogu znala da će njen život biti posvećen konjima, tako ju je ta ljubav dovela u Šabac i Klenak. Rođena je u Sremskoj Mitrovici, odrasla u Kotoru, srednju poljoprivrednui školu je završila u Futogu, a studirala je na Višoj poljoprivrednoj školi u Šapcu. Maturski rad je pisala o nonius rasi konja u Karađorđevu, formalno je studirala na Vipoj školi, a kako u šali kaže, suštinski je studirala prekoputa na šabačkom Hipodromu. Prvi konj kog je imala je rase anglo araber sa kojim je bila proglašena za najboljeg dresera na teritoriji nekadašnje Republike Srbije, za vreme SFRJ. U nonisue se zaljubila još kao srednjoškolka, gledajući ih u odgajivačnici u Karađorđevu, a danas u svom gazdinstvu ima četiri konja nonisu rase, jednog mužjaka pastuva Mitra rođenog 2002, koji je kod nje od 2008.godine, ženku Janu staru 14 godina, i njihove naslednike janu 7 staru dve godine i ždrebe Amora, staog 2,5 meseca. To nisu jedini njihovi naslednici, mnogi su prodati , a najviše u čuvenu odgajivačnicu u Aranđelovcu.
– U noniuse sam se zaljubila jer su to veliki i snažni konji, a pri tom su jako poslušni i imaju izuzetno dobru narav. Prvo sam kupila Mitra u ergeli Karađorđevo, a na istom mestu sam kasnije kupila i Janu. Njihov porod je za ovo vreme bio velik, a skoro svu ždrebad sam prodala u ergelu u Aranđelovac. Toliko sam srećna, jer znam da ih izuzetno dobro neguju i drže. Do te mere, da im biraju posebnu muziku za buđenje, spavanje ili za rad, pored svih ostalih uslova koje imaju. To su ljudi neuporedivo moćniji od mene, koji imaju ozbiljne finansije, za razliku od mene. Ja finansijsku konstrukciju pravim preko odgajivačnice pasa. Prodajom štenadi u saradnji sa jednom odgajivačnicom iz Beograda, obezbeđujem sredstva za uzgoj konja koje držim isključivo iz ljubavi. Ko misli da se bavi konjima samo zbog finansija, neka ni ne počinje. A ako čovek konjima počne da se bavi iz ljubavi, onda tek može očekivati i neku finansijsku satisfakciju, kaže Ursula Vanek.
U gazdinstvu je sama, suprug ima druga interesovanja, a pomaže joj sin Aleksandar. Iako su ovi konji jednostavni, ipak zahtevaju punu pažnju. U delu sela gde je njeno gazdinstvo nema ni struje ni vode, što znači da je rad sa životinjama prilično otežan, sve se radi ručno i fizički, ali kako kaže, ljubav prema životinjama nadvlada sve teškoće.
– Oni su izuzetno dobri i laki, mnogo jedu jer su krupni i veliki konji. Ali sve sa njima je igra. Kada prilaziš imaš osećaj da jedva čekaju da te omirišu, da razgovaraju sa tobom, jedino što ne znaju da govore. Naučila sam nemušti jezik konja. Osetimo jedno drugo, ja šta misli konj i konj šta ja mislim. Znaš kad uspeš da navedeš konja da ti igra uz muziku dok ga jašeš, dodaje Ursula Vanek.
Njeni konji su ocenjeni najvišim ocenama, a prema Ursulinim rečima, najdraža su joj priznanja sa Novosadskog sajma poljoprivrede, s obzirom na to da je u pitanju najprestižnija manifestacija. Svaka nagrada i ocena kvaliteta diže cenu njenim konjima, čuje se za nju kao odgajivača, mada, kako kaže, odgajivači se dobro poznaju između sebe, a dobar glas daleko se čuje. Danas svoje konje drži iz ljubavi, mada oni mogu i da posluže za poslove kojima su i namenjeni. Mehanizacijaje odavno zamenila rad konja, ali Ursula je svoje umela da upregne i zaradi koji dinar, kada je bilo najpotrebnije.
– Ovde sam pre par godina držala i drugu stoku, a upala sam i u finansijsku krizu. Nije bilo računice da prodajem bikove koji još nisu bili stasali za tržište. Tada sam dva meseca sa pastuvom Mitrom dovlačila drva iz šume i prodavala ih. Zaradila sam toliko da okrpim finansijske rupe, više nego da sam prodavala stoku. I to samo sa jednim konjem, koji je jak i dosta brz. Ja imam ovde i starinske priključne mašine za konje, kojima može da se ore, šparta, grablje seno, drlja, može da se radi sve, ali ja to ne radim. Ipak i to malo što radim sa njima činim da im održim njihovu prirodnu funkciju, koju danas zamenjuje mehanizacija, kaže Ursula.
Svoje konje ne bi menjala ni za šta na svetu. Volela bi da ima malo više vremena da ih sprema za veća takmičenja, kako bi pokazala da se ova domaća rasa može ravnati sa mnogim stranim konjima. Želi da pokaže da treba da čuvamo domaću rasu, jer njih je danas u Srbiji malo, a kako kaže, treba gajiti ono što je priroda ovom području namenila. Nada se da će im se broj povećati, krv izmešati, i da će biti što manje rodbinskih ukrštanja, kako bi rasa ostala zdrava i čista. Inače, kako je reč o autohtonoj rasi, Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva daje subvencije u iznosu od 30.000 dinara po konju, koji treba da je u vlasništvu najmanje šest meseci i da je u gazdinstvu u tekućoj godini u kojoj su dodeljena sredstva. To joj pokrije troškove potkivanja konja za godinu dana, dok prodaja štenadi iz odgajivačnice pasa obezbeđuje novac za ostale troškove.
– Ponoviću još jednom, ko hoće da drži konja zarad novca, bolje da ga ni ne pogled. Ja sad nemam zaradu, ali kada bih htela, moglo bi se lepo zaraditi, ali to zahteva mnogo više rada i angažovanja. Danas su cene za ovog konja blago rečeno žalosne. Ali, verujte mi, nema cene za koju bih prodala 11 godina ljubavi i najiskrenijeg druženja sa mojim konjima. Ja sam ovde u najizvornijem obliku povezana sa prirodom. I reći ću još jedno – kada bi ljudi imali samo trećinu naravi kakvu imaju konji noniusi, u svetu ne bi bilo rata, ne bi bilo prevare. To nema cenu, zaključuje svoju priču Ursula Vanek, odgajivač autohtone rase konja nonius iz Klenka.
Karakteristike
Razvoj i formiranje ove rase odvijao se u prvoj polovini 19-og veka, kada je u Austro-Ugarska monarhija bila u svetu poznata po svojim vrlo dobrim organizovanim i uređenim ergelama iz kojih su izvoženi konji po cijeloj vuropi. Rasa je nastala višestrukim ukrštavanjem Arapskih, Lipicaner, Normanskih i Engleskih punokrvnih kobila sa pastuvima uvezenim iz Normadije. Konji su uzgajani paralelno u mađarskom gradu Hortobagu i slovačkom mestu Topolkani. Može se naći u severnoj Srbiji i Vojvodini. Dugo vremena nonius je upotrebljavan u vojne svrhe gde se pokazao kao odlični radni konji. Spada u toplokrvnu grupu konja. Prosečna visina grebena pastuva je oko 170 cm, a grebena kobila oko 165 cm. Prosečna masa pastuva je oko 600 kg dok su kobile nešto lakše i dostižu su oko 550 kg. Boje: od svetlo kestenjaste do tamno braon i crne.Glava je srednje veličine. Mirni su i poslušni.(izvor: PSS Ruma: Autohtone rase domaćih životinja, Pera Markić, mr Nenad Katanić, 2012.god)
Projekat „Autohtono je naše” sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.
Stavovi izneti u ovom projektu nužno ne održavaju i stavove organa koji je dodelio sredstva.
