Mali Radinci- Ako je selo toliko malo da teško da u njemu može da zaživi bilo koji vid društvanog organizovanja, onda je sigurno da će bar lovačka društva biti ta koja će okupljati meštane i činiti deo društvenog života. U malom selu teško da će se organizovati neki sportski klub, neka sekcija ili udruženje, čak i žensko udruživanje često ne prođe test vremena. Za lovce, to ne važi. Možda i zbog toga što se kaže“lovci su divni ljudi, koji preko njive ili šume nalaze lakši put do kafane“, a tako nešto ne bira da li je selo veliko ili malo. Šalu na stranu, nema sela, koliki god da je broj stanovnika, a da u njemu ne funkcioniše lovačko društvo. U Malim Radincima to je Lovačko društvo „Soko“ Mali Radinci. Postoji od tridesetih godina prošplog veka kada se beleži prvi vid organizovanog lovstva, mada, kako kaže član Uprave, Živko Stojković, lovilo se i ranije.
-Danas imamo 27 članova i s obzirom na to da smo veoma malo selo, mi smo prezadovoljni, posebno što Ruma kao grad od 35.000 stanovnika ima svega 40-ak. Lovno-produktivna površina lovišta je 1350 hektara. Od divljači u poslednje vreme imamo dosta divlje svinje, srneću divljač, koju ne lovimo, već se samo trudimo da joj podignemo brojnost. Divlja svinja je u ekspaniziji u celoj Evropi, pa i kod nas. Od sitne divljači tu je zec, kog lovimo iz prirodne reprodukcije, zatim fazana kog lovimo iz prirodne i nešto više iz veštačke reprodukcije, s obzirom na to da svake sezone u lovište ispustimo od 700 do 1000 gajenih mladih fazana. Generalno je obaveza da svaki lovac unese u volijeru 10 fazanskih pilića, koji se kasnije puštaju u prirodu, ali mi smo to omasovili u poslednjih desetak godina, tako da ima i više, kaže Živko Stojković.
Lovačka družina je stabilna, a najaktivnija je upravo sada, kada je početkom oktobra zvanično počela glavna lovna sezona. Okupljaju se lovci i kada nije sezona lova, ali sada je aktuelno loviti zeca i fazana. Prvo doručak, zatim lov i na kraju ponovo okupljanje. Stariji lovci uglavnom jedino i poštuju zvaničnu jesenju lovnu sezonu.
-Mi mlađi volimo i prepelicu koja kreće u avgustu, neki i srndaća, koji kreće u aprilu, divlju patku u septembru, ali stariji se drže jeseni. Nekada je jesenja sezona na zeca počinjala 15.oktora, ali sada se sve pomerilo, pa kreće 1.oktobra. Kalendar se zvanično nije menjao, ali se skratio, nekada lovio od 15.oktobra di 15.decembra, a sada od 15.oktobra do 30.novembra.Na to su uticali vremenski uslovi, jer u decembru imamo više snega, a tada nije humano loviti zeca koji nema realne šanse za beg.Postoji i lov gde se po Vojvodini hvatala živa jedinka zeca i prenosila u druge krajeve zemlje, gde je populacija slabija, mada toga danas više nema. To je nekad trajalo do nove godine, kada se u drugim krajevima Srbije popunjavala brojnost i mešala krv, ali sada je to zamrlo. A to je zato što Vojvodina definitivno u poslednjih nekoliko godina ima problem sa zecom. Ozbiljno se smanjila populacija i smatramo da je tome doprinela savremena poljoprivredna proizvodnja, velike mašine u polju, pesticidi i to sve negativno utiče na ravnotežu u prirodi. Čak ni visoko reproduktivna vrsta kao što je zec ne može da se izbori sa tim. Velik problem je i šakal koji je kao predator bez prirodnog neprijatelja. Devdesetih godina je naselio naše područje sa Karpata, govori Stojković.
Kada je šakal u pitanju, tu lovci stupaju na scenu. Kako ova životinja nema prirodnih neprijatelja, lovci su jedini koji im staju na put i tako čuvaju prirodnu ravnotežu. Korist je višestruka, čuva se priroda, a lovci se okupljaju i tokom februara, kada se organizuju hajke na šakale. Tako se svakog februara u ovom selu organizuje memorijalna hajka „Jovanović Branko“, gde se svaki put odstreli od 15 do 20 jedinki šakala. Tada je selo i društvo malo da primi sve zainteresovane lovce iz svih krajeva, a ove godine je na hajki učestvovalo čak 200 lovaca.
-Mi šakale lovimo, kao i ostalu lovnu divljač, da održavamo prirodnu ravnotežu, ali se i okupljamo radi druženja. Ali nije samo to. Moram reći da su lovci jedini koji u polju primete probleme, bolesti i epidemije kod zečeva, besnila kod lisa. To klasičan poljoprivrednik ne primeti, jer radi svoj posao, a lovac koji do prati i nadzire vidi i tako sprečava veću katastrofu od koje bi štete imalo svo stanovništvo. Da nema lovaca, odavno bi i određene vrste životinja dile desetkovane ili bi i izumrle. 2700 vrsta životinja bi u svetu izmurle da nema lovaca. U Vojvodini se polako osnivaju i specijalizovane farme za, primera radi, povećanje brojnosti zeca kog je sve manje. Neću ni da pominjem koliko paljenje strništa može da unazadi ekosistem, a sa tim se susrećemo svakog dana. To je nešto najgore što može da se desi jednom lovištu, ali i zemljištu. Vatra uništava sve zdrave mikroorganizme u zemljištu, ali i mladu divljač, dodaje Stojković.
Lovci se druže i sarađuju sa ostalim društvima i udruženjima. Kokretno, maloradinački lovci imaju tesnu saradnju sa Lovačkom sekcijom Surčin. Zajedno se okupljaju tokom lova , hajki i šicara, koje se organizuju van sezone, kako bi održavali dobru kondiciju i druženje. Tradicionalno uoči Svetog Nikole, ovo društvo organizuje humanitarnu šicaru. U pomoć priteknu i društva iz okoline, primera radi Surčin i Dobanovci. Organizuje se tako da lovci obezbede sve što je potrebno za lov, pa svaki prikupljen dinar odlazi u humanitarne svrhe.
-Poslednji put smo skupljali novac za maloletnu Nikoletu Asrudžić iz Iriga, kojoj je bila preko porebna operacija očiju. Ona je izlečena, danas dobro vidi i uvek mi je drago kada je sretnem i kada znamo da smo delom učestvovali u njenom izlečenju. To je nama lovcima jedina prava nagrada za naš rad, zaključuje Živko Stojković.
Pa onda i ako su lovi zaista družina koja samo traži okolni put do kafane, ne bi im možda ni trebalo zameriti. Ako je cilj pomoći ugroženima ili sačuvati prirodu i određene životinjske vrste u ekosistemu, onda cilj opravdava sredstva.
S.Belotić
Projekat „Rumska sela- probudimo usnule seoske sokake“ sufinanira Opština Ruma
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
