Ovde sam se rodio, sa Srbima sam odrastao i lepo mi je u mom Novom Slankamenu, kaže Stjepan Holiček
Piše; G.Majstorović
Kad čovek dočeka starost u svom rodnom mestu, čini mu se da ga još više voli i da ga ne bi dao ni zašta na svetu. Jedan od takvih je i Novoslankamenac, Stjepan Holiček. I ako duboko zašao u godine, kad je lepo vreme dođe na mesto u selu gde se ljudi okupljaju da porazgovara i da se druži. Rođen je u Novom Slankamenu, a njegovi preci su ovde došli 1724. godine.
– Prvi pendžeraš u Novi Slankamen došao je 1724.godine iz Čehoslovačke i doveo tri sina i od tada familija Holiček živi ovde. Nema ih nigde, samo u Novom Slankamenu. Mnogo volim moje selo. Nesrećnih devedesetih pokušali su neki da nas oteraju odavde zato što sam katolik, a ja sam Čeh. Ovde sam se rodio, sa Srbima sam odrastao i lepo mi je u mom Novom Slankamenu. Tu živim sa sinom, unucima i snajom, kćerka mi je u Bosni udata. Snaja mi je Srpkinja, sestra mi je u Pazovi udata za Srbina i svi lepo živomo i lepo se slažemo. Moje selo ne bih dao ni za šta na svetu. Evo, tu se okupljamo, pričamo, šalimo se, i sada niko i ne spominje to nesrećno vreme devedesetik. Komuniciram sa svima, volim sa ljudima da pričam. Evo ovaj je došao iz Dalmacije – kaže za svog drugara Mirka Dukića koji je izbegao iz Hrvatske, 80-godišnji Stjepan i dodaje, da mu je lepo i da lepo živi, te da nikada nije ni pomišljao da napusti selo u kom je rođen. Veli, i ako ih ima sa svih strana, meštani se slažu. Mlađi ljudi gledaju svoja posla, posebno voćari, a stariji kao njih dvojica, se druže, dokoliče. Kako se čika Stjepan seća, i ranije, kao i sada, ljudi se ispomažu koji su međusobno dobri i koji sarađuju. Solidarnosti za ostale i ima i nema, a to najbolje oseća njegov prijatelj Mirko Dukić koji je izgubio jednog sina u ratu, supruga mu je umrla pre pet godina, kćeri udate, jedna u Kraljevu, druga u Mokrinu i sa njim živi dugi sin koji je bolestan.
– Retko ko hoće pomoći, socijala nas hrani, družim se ja sa svakim i ovim čovekom, ali ima ovde ljudi koji će okrenuti glavu od vas. Kupio sam kuću u Novom Slankamenu i volim ovo selo, ali pošto nemam penziju, teško se od socijale živi – žali se Mirko Dukić koji se u Novi Slankamen nastanio pre 21 godinu, međutim žal za zavičajem nosi u duši i zato razume koliko je čovek srećan kad starost dočeka u svom rodnom mestu. Naglašava da, sve će proći i mnogo što šta će se zaboraviti, ali u svemu treba biti i ostati dobar čovek, bez obzira ko je koje vere, u koju crkvu ide i kom narodu pripada.
– Nikada mi nije bilo važno ko je ko, nego ko je kakav. Sa svima sam voleo da popričam, od svakog da čujem nešto dobro, da naučim…, a ceo svoj vek sam bio privatnik i kad se nije moglo, kod Tite. Bavio sam se kovačkim zanatom i stekao 34 godine radnog staža koji sam ja plaćao. Penziju koristim već 20 godina. Kovačka radionica mi je bila u sklopu kuće i sada postoji tabla koju smo prekrečili – priča čika Stjepan, sećajući se lepih dana svoje mladosti, truda i rada, a vreme koje mu je preostalo, kaže želi da provede u druženju, miru i spokoju u svom selu sa svojom porodicom i sugrađanima.
Projekat „Solidarnost na selu, solidarnost za selo“ sufinansira se sredstvima budžeta Opštine Inđija.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
