Nekada je u selima i sama moba bila, osim rada, način da se ljudi druže, budu solidarni i funkcionišu kao jedno. Nov način života, rad, kapitalizam i mehanizacija i tu vrstu solidarnosti su stavili u zapećak
Piše: S.Belotić
Ljukovo je najmlađe selo inđijske opštine, na svega par kilometara od grada. Naseljavano je u više navrata, osnovali su ga solunski dobrovoljci između Prvog i Drugog svetsko rata. Nov priliv stanovništva pristigao je posle Drugog svetskog tada, a poslednji posle ratova na teritoriji bivše Jugoslavije devedesetih godina. U selu živi oko 1.600 stanovnika i taj broj stagnira, kaže Radomir Ilić, predsednik saveta mesne zajednice Ljukovo. Selo poput drugih u kojima se ljudi bave poljoprivredom, mada nema velikih poseda, što bi se reklo gazda, jer je selo mlado pa se imetak nije mogao sticati generacijama, niti ima “tajkuna” koji su za kratko vreme prigrabili mnogo zrmlje. Dobar deo stanovništva upućen je na svakodnevni posao u Inđiji, od koje je Ljukovo udaljeno svega 5 kilometara. Blizina grada olakšava svakodnevno funkcionisanje, ali i skoro sav društveni život takođe se seli u grad. Sa jedne strane meštani na raspolaganju imaju mnogo toga u gradu, možda manje u selu, mada se radi na tome da dešavanja bude, koja se mahom vezuju za letnji period, kaže predsednik Saveta mesne zajednice.
– Ljukovo je veoma blizu Inđije i kulturni život se najviše odvija u Inđiji. U selu radi Kulturno umetničko društvo “Čigra”, koje postoji nekih petnaestak godina i uglavnom se kulturni život odvija kod njih.Oni organizuju Vidovdanske susrete i seosku slavu 28.avgusta, tako da se dešavanja vezuju za leto, tu počinje i tu se sve završava. Ove godine smo učinili nešto novo, pa smo imali jednu bioskopsku projekciju u saradnji sa Kulturnim centrom iz Inđije i jednu pozorišnu predstavu za decu iz naše škole. Time smo malo obogatili dešavanja u sleu, a tu su se učiteljice maksimalno potrudile kako bi bilo nekih sadržaja za najmlađe. Sve se dešavalo u našem Domu omladine u centru sela. Takve manifestacije uglavnom organizuju samo entuzijasti. Oko KUD-a su roditelji maksimalno angažovani i oni su najviše vezani za vođenje društva.Oni to dosta dobro rade, većimom ulažu sopstvena sredstva i rad zarad svoje dece, aktivni su i pored svih poteškoća. Na taj način se deci daje poseban sadržaj u selu, uče se tradiciji i onim lepim stvarima, nasuprot opštoj tendenciji degradiranja kulture, kaže Ilić.
Nekada su u selima domovi kulture bili mesto gde se skupljala omladina i gde je društveni život cvetao. Nekada su to bili ogromni objekti koji su danas prevaziđeni, nema se novca za njihovo servisiranje, a i sve se promenilo, pa mladi idu u grad. U selu kažu da se trude da ljukovački Dom omladine održe u dobrom stanju. Ilić kaže da je i prethodni Savet mesne zajednice učinio mnogo toga da ovaj objekat bude dobar i funkcionalan, a ovaj Savet nastavlja tu praksu i unapređivanje. Trenutni problem je nedostatak bine. Upravo zbpg toga KUD “Čigra” ne može da bude domaćin većim kluturnim folklornim manifestacijama, koje i te kako čine društveni život sela bogatijim. Putovanja na festivale nisu problem, ali treba biti i dobar domaćin, te je prioritet da se sala proširi i uradi bina, kako bi kulturno umetnička društva dolazila u Ljukovo, sa kojima domaća “Čigra” ima osličnu saradnju. Takvi programi nisu onda samo namenjeni deci, jer organizacija manifestacije i festivala angažuje celo selo i čini ga živim i da ljudi izađu iz kolotečine, rekao je predsenik Saveta mesne zajednice Ljukovo. Udurženje žena ne funkcioniše, jer opet se vraćamo na blizinu Inđije, gde se zadovoljavaju potrebe stanovnika za različitim programima.
Nekada je u selima i sama moba bila, osim rada, način da se ljudi druže, budu solidarni i funkcionišu kao jedno. Nov način života, rad, kapitalizam i mehanizacija i tu vrstu solidarnosti su stavili u zapećak, ali kad zatreba pomoć je tu, objašnjava Radomir Ilić.
– Nije više isto, ljudi su se otuđili, ekonomski razlozi su verovatno u pitanju, došao je kapitalizam i promenila su se shvatanja. Deo posla odrade mašine. Kad su seljudi doseljavali, kao i u mom slučaju 1965, dolazilo se bez ičega. Mi smo kupili kućicu, krenuli da radimo i polako da se kućimo. Tada su ljudi bili više upućeni jedni na druge i na tu solidarnost. Kad se pravi kuća, svi dođu da pomogu jer tako se jedino moglo. Promenilo se sada sve, kao i struktura stanovništva. Mada solidarnosti ima, hoće komšija komšiji ili prijatelju ili rođaku da pomogne. Jednostavno, danas svi radimo u firmama i nema se tu vremena da se ceo dan ide na mobu ili u takvu vrstu pomoći, kaže Ilić.
Ipak, ono što se ne menja jeste seoski fudbal. Seoski FK “Ljukovo” takmiči se u Sremskoj ligi i bar je vikendom sigurno da se društveni život penje na višu lestvicu. Seoski fudbaleri, kao i Ljukovčani zaslužni su što bar vikendom, kada se igra na domaćem terenu, selo živne. Kao i u drugim mestima, najvažnija mesta u svakom selu jesu kafana, dućan, dom i fudbalsko igralište.
Projekat „Solidarnost na selu, solidarnost za selo“ sufinansira se sredstvima budžeta Opštine Inđija.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
