U četiri razreda šišatovačke škole ide svega tri učenika i to po jedan u drugom, trećem i četvrtom razredu. Svi oni, skupa sa pomoćnim osobljem i učiteljem Đorđem Cvijanovićem smešteni su u malenu zgradu sagrađene davne 1929. godine u koju su šest godina kasnije ušle prve generacije šišatovačkih školaraca, onih koji su do tada po znanje odlazili u susedni Ležimir
Piše: S. Lapčević
Svoje selo prati i područno odeljenje „Bajićeve“ u Šišatovcu. Dok je u slučaju manđeloškog odeljenja to na sreću, u Šišatovcu je na žalost. Trenutno u četiri razreda šišatovačke škole ide svega tri učenika i to po jedan u drugom, trećem i četvrtom razredu. Svi oni, skupa sa pomoćnim osobljem i učiteljem Đorđem Cvijanovićem smešteni su u malenu zgradu sagrađene davne 1929. godine u koju su šest godina kasnije ušle prve generacije šišatovačkih školaraca, onih koji su do tada po znanje odlazili u susedni Ležimir.
– Škola uvek prati selo i tu nema spora. Za razliku od Manđelosa koje je naše najveće područno odeljenje, Šišatovac ima tu nevolju da bude najmanje, baš kao što je slučaj i sa samim selom koje se postepeno pretvara u vikend naselje. Koliko možemo, mi se trudimo da omogućimo što bolje uslove školovanja, a da li je to dovoljno za povećanje broja đaka, videćemo u budućnosti, kaže direktorka „Bajićeve“ Ankica Jevtić.
Tokom protekle godine, zahvaljujući pomoći Majke Antonine iz Manastira Petkovica i Protojereja – stavrofora Miroslava Josimovića, čiji je Šišatovac parohija, stara škola je renovirana. Presečena je vlaga, sanirani podovi, a pretresen je i dotrajali krov.
– Nekoliko godina smo pokušavali da dođemo do sredstava. Više puta smo raznim projektima tražili novac od lokalne Uprave i pokrajinskog Sekretarijata, ali zbog malog broja učenika koji se kreće od tri do pet, koliko ćemo ih opet imati iduće godine, odbijeni smo. Stav je bio da to ulaganje nije profitabilno, pa smo se onda snašli kako smo najbolje umeli, objašnjva direktorka Jevtić: – Mi se trudimo da školsku zgradu dovedemo u normalno stanje, kako bi učenici imali kvalitetne uslove za rad i dobili dobro obrazovanje. Da li imamo tri ili više učenika, nama je manje važno. Smatramo da su sve to naša deca, naši đaci i da je na nama da se sa njima i za njih borimo. Škola je centar kulturnih dešavanja u jednom selu i ukoliko se ona ugasi, gotovo je i sa selom. Da li se škola gasi zbog sela, ili selo zbog škole, teško je reći. Ono što je činjenica jeste da su povezani. Šišatovac će, ja verujem, postati značaj turistički i kulturni centar i da će se u godinama pred nama i doseljavati u ovo selo, što bi mogla biti prilika i za našu školu.
Kao i u Manđelosu, podrška roditelja u održavanju škole prisutna je i u Šišatovcu. Ona je naročito došla do izražaja prilikom sanacije krova, kada je jedan od roditelja dobrovoljno i bez naknade uredio krov na objektu. Trenutno, najviše problema šišatovačkoj školi zadaje pomoćni objekat, nekadašnji učiteljski stan. Naslonjen na glavni objekat, a sklon urušavanju, on je ne samo estetski problem, već i svojevrsni izazov za bezbednost školaraca.
– Naša ideja, a to grad mora da prihvati pošto se radi o gradskom objektu, jeste da se na tom mestu napravi mali muzej Šišatovca i škole. Radimo na tom projektu i nadam se da ćemo zajedničkim sredstvima mi i grad uspeti u ideji. Sve više ljudi dolazi u Šišatovac i bilo bi dobro da pokažemo ko smo i šta smo, naročito sada kada se kraj škole gradi i etno restoran za putnike namernike i hodočasnike u Šišatovac i Petkovicu. Škola zavisi od sela pa tako i mi na ovaj način, boreći se za svoju školu pokušavamo da damo podsticaj razvoju i sela. Nas je malo da bi sve uredili kako mislimo da je najbolje, ali ako uzmemo da je škola uvek bila centar društvenog i kulturnog života sela, onda mislim da bi i naše ideje trebalo saslušati.
Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Kakve su nam škole, takva su nam sela” koji se finansira iz budžeta Grada Sremska Mitrovica.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
