Na iskrivljenom pragu, u desnom uglu vrata Dostanića kuće u glavnoj zasavičkoj ulici, sedi 12-godišnji dečak. U staroj, razvučenoj majici na pruge, jednako zapuštenim pantalonama, i plastičnim papučama kakve sam poslednji put video pre nekoliko desetina godina. Ćuti i gleda ispred sebe. Lovi vrhove cveća što uporno, iz saksije smeštene kraj njegovih nogu, štrči ka nebu…
Tekst i foto: S. Lapčević
Vrata stara i napukla. Konstrukcija popustila, pa se štokovi jedva drže za oronule zidove kroz čije zemljane ivice probija slama. Stakla klimava i tanka. Umrljana, izrezana, unakažena vremenom i nedostatkom debljine koja daruje dugovečnost. Jedno okno nedostaje, pa je u zjapeću provaliju koju zimi hrane vetrovi nužda zadenula karton. Kroz kao kandžama kakve divlje životinje sastruganu farbu probija crvotočno drvo.
U levom uglu, u sebe samu zatvorena drema mačka. Siva, bela… Bog zna. Jedna od onih koju nikada nećete dobro opisati, ma koliko se trudili. Kraj nje, nezainteresovana za udes kuće na čijem je tremu, stoji još jedna. Tamnija. Repa nagriženog vašima ili drugim prikladnim bubicama.
Na iskrivljenom pragu, u desnom uglu vrata Dostanića kuće u glavnoj zasavičkoj ulici, sedi 12-godišnji dečak. U staroj, razvučenoj majici na pruge, jednako zapuštenim pantalonama, i plastičnim papučama kakve sam poslednji put video pre nekoliko desetina godina. Ćuti i gleda ispred sebe. Lovi vrhove cveća što uporno, iz saksije smeštene kraj njegovih nogu, štrči ka nebu… Tek oštrim završetkom svog tobož nezainteresovanog pogleda zaustavlja se na meni. Ne predugo, koliko da pecne i privuče pažnju na sebe i svoja dva prijatelja… dečija posla.
To je Jovica, sin Nikole Tarbuka (43), na tugu osuđenog srećnika, olujnog lutalice, koga su crni vetrovi iz Kostajnice razvejali po sremskoj i mačvanskoj ravnici, domaćina bez doma do čije me je kuće doveo težak glas ponavljajuće priče Miloša Crnjanskog o prevarenim i razvojačenim srpskim graničarima.
Ubiše tuga, rat i jad
– E, moj prijatelju – započinje razgovor teškom mešavinom banijske ijekavice i sremačke ekavice, dok u razbokorenu travu svom težinom oslonca nabija stolice – ja što sam proša’, to je malo ko od naših doživia. Uvijek svoj na svom, a uvijek na kraju tuđin. Tamo tuđin, ovdje tuđin. Đe god se okreneš, niđe ništa nemam. Od šestoro iz porodice koliko nas je sa Banije krenulo, ostalo je samo dvoje. Ubiše tuga, rat i jad đeda, babu, majku i oca. Jedni zanavjek ostali u koloni, drugi rasejani na Kosovu, treći ovde u Mačvi. Sad smo živi samo ja i sestra, a i ona u bolnici… živce leči.
Nudi me sokom. Samo da se kaže da nisam bio pitan, pošto je već po sedanju na jednu od stolica u staklenu čašu nakrenuo žutu tekućinu. Uz kraće klokotanje, prozirna duplja se ispuni ušećerenim sadržajem. Nikola tromo provuče prste kroz kosu i uperi pogled ka sinu.
– Počelo ono naše… znaš već… 1995…
– Oluja? – pitam, a znam da je ta reč njegovom jeziku neprevaljiva. Najteža graničarska reč. Smislili joj i vic „pobednici“, pa kažu da se od tada Krajišnici ne odvajaju od kišobrana. Za svaki slučaj.
– Da, baš ona, neđelja joj krvava! Ja na položaju, a moji u koloni. Mi se bijemo, a kolona ide ka Republici Srpskoj. Idu ljudi, ne znaš ni đe će ni kako će. Tek posle nešto vremena vele nama vojnicima da pođemo, al’ da će doći uskoro vrijeme za povratak. Dok sam ja stigao u Srpsku, moji ko zna đe su. Raspitujem se, vele ot’šli oni za Srbiju. Šta za Srbiju, kad čekamo nazad?! Nedugo posle, vele aj’te i vi graničari, dalje. Dok sam ja stigao do Srbije, moji već nasilno oćerani na Kosovo. Kud ću, šta ću, ja ajd’ u Mitrovicu, u „Pinki“. Tu sa našima na dušek. Ponovo postadoh civil.
Dve reke i kuća
Tih olujnih dana, Poslovno-sportski centar „Pinki“ bio je jedna od novonastalih krajiških prestonica. Slična onima iz dana Miloševih drugih „Seoba“, kada su graničarske oči napokon ugledale Isakovičevu zvezdu. Ljudi se umravčili, pa sa svih strana stižu u halu zaptivenu mukom. Redaju se jedni kraj drugih, pa posle jedni preko drugih. Svak bi hteo napolje, ma gde to bilo, samo da ne diše tuđi bol. Ako već mora svoj.
– Dođe tada jedan Mačvanin, Miodrag Ružić, ljudina, umro je on sad već… uđe u onu halu i poviče da ima praznu kuću da koji ‘oćemo i moremo pođemo sa njim. Nas trin’es’ došlo, a ono kuća stvarno prazna! Ni nameštaja nema. Fala Miodragu jer dade što imade. Brzo dođoše ljudi, doneše ko šta može, šporet, kauč, deku, ponjavu koju, tek da se nađe, ali ja se reših da spavam napolju. Tako jedno veče, drugo, treće, peto i tako pod avgustovskim nebom započe moj život kraj reke Save. Iša’ sam kasnije i po drugim kućama, sam… Đe sam radio i spava’, tu su me ‘ranili i prali. I od tada, do danas, potucam se ko kakva lutalica po tuđim pragovima. Već 22 godine, a imam ih 43! U Zasavici sam već 15 godina, a prije toga sam bio u Mačvanskoj Mitrovici, Banovom Polju, Klenju. U Mačvanskoj, kod Lolića u dvorištu đe je gvožđara, tu blizu crkve. Ovde u Zasavici je prije mene stanovao neki Miša, ali kad je on iselio, veli meni da je prazno i da vidim sa gazdom Milanom Dostanićem iz Salaša da me pusti. On bez riječi dade. Nemam kupatilo, sve je staro, krov je propa’, telefona nema, ali fala Miši i Milanu još više. Najpre sam se potuca’ tako sam, a kada mi je 1998. godine u Suvoj Reci na Kosovu umrla majka, sa ocem. On se već razbolio, opusteo, a majka eto osta u još jednom ratu. Da nikako nema mira.
Dok posmatram kako mi se Nikola sa teškim uzdahom ispoveda, ponovo mi na oči izlazi Miloš. Biće da je Crnjanski dobro znao da je graničarima sve isto. Bili pod vešalima i šibama, u blatu… u zemlji koja se sanja, onoj za koju se bori. Sve su graničarske nade lažne, a sve vere – izdaje. Carske, porodične, lične. Nikolu nije ni ta čaša obišla.
– Kuću sam u Kostajnici hteo prodat’ 1997. godine. Ocenili je na 48.500 maraka. Imam strica tamo. Oženio Hrvaticu, pa mogao ostat’. Veli on da prodam njemu, bolje nego Hrvatima. Napravim ja ugovor, sve uredno potpišem. Nemam šta sumnjati u svoga, pa dodam još i šumu i mal’ zemlje. Kad nemam kuće, šta će mi i ono oko nje. Po dogovoru, sednem u kola, odem u Srpsku, na granicu i čekam da čiča i strina dođu. Čekam ja tako, čekam, strica nigde, kad najposle pojavi se u nekim novim kolima. Odemo mi u neku kavanu, popijemo, pojedemo i pre rastanka ja mu dadoh ugovor, a on meni kovertu. Stavim ja to u džep, velim, neće mene moj… Tek u jednom momentu mi nešto prođe kroz glavu, da ja to ipak prebrojim. Otvorim, kad imam šta viđet’… u koverti mesto onih desetina hiljada stoje tri hiljade maraka. Pitam ja šta je ovo čiča, a on će meni, eto sada se nema para, ali biće sigurno. I ja poverujem. Kako je tada bilo, tako je i sada. Niti sam dobio ostatak para, niti mi se čiča ikada više javio. Išao sam ja posle da pokušam da ostporim sve, ali jok… vele uredno sve potpisano, što i jeste. Nisu advokati krivi. Zvao sam ga poslednji put pre 12 godina, kada je otac umro. Čisto da mu kažem da više nema brata rođenog. Niti se javio, niti je posle zvao da pita. A verujem da zna.
Novi početak i povratak na staro
U osvit novog milenijuma, Nikola se oženio. Danas sa suprugom Mirjanom (40) uz Jovicu ima i dve ćerke Anu (17) i Bojanu (15). Svi skupa nastanjeni su u Dostanića kući u Salašu Noćajskom. Žive od dečijeg dodatka, socijalne pomoći i nešto novca koliko Nikola zaradi u nadnici.
Prošle godine Tarbuci su od Komesarijata za izbeglice dobili kuću u Zasavici Jedan i činilo se da će njihov život krenuti napred. Za novu kuću, Nikola je od svoje dnevnice uspeo da sakupi i novac za stolariju, pločice i deo materijala za uređenje unutrašnjosti. Uz pomoć Jovice, počeo je i sa njihovim postavljanjem, a onda se, u maniru u Rusiju razočaranih graničara Miloša Crnjanskog, sve vratilo na početak. Pre nešto više od tri meseca, Ani Tarbuk dijagnostikovana je leukemija. Svi poslovi su napušteni, a graničarski limbo ponovo se otvorio.
– Teško mi je i pričati o bolesti Aninoj. Svašta sam preturio preko glave, kao dječak u vojsci i ratu nagledao se svega, sahranio sve što sam mogao, živim tako kako živim, ali ovo mi je najstrašniji udarac. Često se pitam koliko mora biti težak greh koji okajavam. Prvo su lekari dva meseca tražili ko zna šta, davali antibiotike, ubjeđivali da je prehlada neka, Bog bi znao. Kako dođemo kod lekara oni nama tabletu… nikako da dete vadi krv, da vidimo što je. Mi je odvedemo zbog drugi’ neki’ svari kod ginekologa i tu zamolimo da nam daju uput za krv. Kad smo to obavili, rekoše nam da je loše… krv posta’ voda! Tu nas je spasao načelnik Golubović sa pedijatrije. Da nije bilo njega Ana bi pre tri meseca kada je to krenulo dobila izliv krvi u mozak. Kaže on nama da moremo u Novi Sad ili Beograd, ali da je u Beogradu bolje. Tako smo sjeli u „hitna“, obavili sve, i kada su rekli da je ono što smo već slutili ja nisam moga’ doć’ sebi. ‘Sred sve te nesreće, dobro je te ja Ana jaka. Prihvatila je hemoterapiju i sad to ide nekako. Prestao sam da radim, moram čuvati decu dok je žena po bolnicima. Sada živimo od 23.000 dinara. Kuća stoji, život stoji, ali ne marim. Bitno je da Ana ide naprijed. Njena pobjeda biće moj konačni izlazak iz kruga u kojem je u mome životu sve tuđe osim muke i patnje koju ko zna u čije ime kajem.
I opet se nešto sećam Crnjanskog…
Računi za pomoć:
Tarbuk Nikola
2004198848722
Banka Poštanska štedionica
Tarbuk Nikola
200-110463987-25
Banka Poštanska štedionica
