Obrtaji u ritmu roka
Oni koji ga ne poznaju teško bi, dok ga gledaju kako sa lakoćom barata svim mašinama u svojoj metalostrugarskoj radionici, mogli i da pomisle da je to isti čovek koji je na prestižnom muzičkom festivalu „Bir festu“, svirao pred 80.000 ljudi
Piše: M. Ninković
Teško da se može napraviti bilo koja kopča ili otkriti da ima neka tajna veza između mašina za obradu metala i izrade metalnih proizvoda, sa pojačalima, gitarskim rifovima i rokenrolom. Oni koje ni jedna od ove dve stvari ne zanima, reći će da bi jedino buka mogla da ih poveže. Jeste, osim što u rukama pravog majstora, obrtaji struga tačno i precizno stvaraju novi upotrebni oblik, a ne samo buku, i što se gitarske žice povijaju i uvijaju u čistim durovima i molovima kroz koje gitara ume i da tiho jeca i da oštro seče. Oni koji ga ne poznaju teško bi, dok ga gledaju kako sa lakoćom barata svim mašinama u svojoj metalostrugarskoj radionici, mogli i da pomisle da je to isti čovek koji je na prestižnom muzičkom festivalu „Bir festu“, svirao pred 80.000 ljudi. I ne samo tada. Aleksandar Lazarević (40) iz Rume, mnogo poznatiji po nadimku Hendža, u svojim rukama ima savladan metalostrugarski zanat, ali i dovoljno dobro znanje i umeće sviranja gitare i to u jednom od najboljih tribjut bendova u zemlji, koji pod nazivom „IQV“, čuva i živi sećanje na kultni sastav jugoslovenske rok muzike, legendarni bend EKV.
– Ovim poslom sam počeo da se bavim slučajno, jer sam posle završene elektrotehničke škole, morao da nađem nekakav posao. Sa mašinama sam se prvi put sreo kada sam počeo da radim u tadašnjoj fabrici „27. Oktobar“ u Rumi. Moj otac je bio mašinski tehničar i radio je kao šef proizvodnje. Kada smo počeli sa privatnim poslom, otac koji je posedovao znanje u glavi i olovci, bavio se izračunima i pripremom, a ja sam morao da budem manualac i „iznesem“ to iz radionice, smeje se Hendža. Učio sam neke stvari od svog oca, ali i od starih majstora u gradu. Počeli smo 2004. godine, a nakon smrti oca od 2009. godine, radionicu vodim i držim samostalno. Danas, pored toga što sam u neposrednoj proizvodnji, radim i taj posao proračuna, pripreme, pogađam poslove, formiram ponude koje će biti korektne i svakako na prvom mestu vodim računa o kvalitetu, što je i najpresudnije. Moja radionica je klasična zanatska mašinska radionica za obradu metala u kojoj radim uslužno kao i delove za pojedine firme. Sada dolazi do jedne smene generacija. Stari majstori odlaze u zaslužene penzije, posao preuzimaju mlađi ljudi. Ipak, i dalje je to jedan nedovoljan broj i nema baš mnogo mladih koji žele da rade kao šegrti i da izuče ovaj zanat. Pokušavam da pratim zahteve tržišta, da upoznajem nove mašine i modernu opremu koja se pojavljuje…moram tako.
Za sve je uvek potrebno vreme, ali i dobra volja i želja da se nauči. Tako je i Hendža gledao, slušao, radio i grešio, dok nije naučio. Baš kao i kod gitare, i sa ovim mašinama, kaže, potrebno je biti precizan i koncentrisan.
– To su opasne mašine koje vrte, okreću i čovek mora biti oprezan jer mogu i da povrede. Potrebno je dosta toga znati oko režima rada, šta se radi, kako poslu pristupiti, ali sve se to nauči i iskustvo je jako bitno. Ipak ja i danas znam da pitam stare dobre majstore koji mi uvek iziđu u susret, pomognu, objasne, daju savet. Ovo je posao u kome ništa ne može brzo da se desi, nego sve ide na duge staze. Mislim da sam sada tu negde na onom nivou koji sam i želeo da dostignem.
Tako je bilo i sa gitarom. Prvi susret sa rokenrolom desio se kada je otac kupio muzički stub i tog letnjeg raspusta na prelazu iz sedmog ka osmom razredu osnovne škole, Hendža je na poklon dobio tri LP ploče i to od grupe „The Doors“, „Led Zeppelin“ i album jednog od najboljih rok gitarista Jimy Hendrixa. U srednjoj školi, zajedno sa sadašnjim kumom Nenadom Vukelićem, krenuo je u otkrivanje, istraživanje i upoznavanje sa rokenrolom.
– Imao sam tada samo akustičnu gitaru, a Nenad električnu. To je značilo da se „selim“ kod njega i da zajedno savladamo, kako znamo i umemo, tajne ovog instrumenta koji nas je opčinio. Gitara zahteva jedan pristup, baš kao i posao kojim se bavim. Treba je upoznati ali i dopustiti da ona upozna tebe i tada graditi tu finu, čudnu i lepu vezu. Gledao sam druge, pitao, tražio, „skidao“, vežbao. Mučio sam se kao i mnogi tinejdžeri tada. Nema pojačala, sviram na gramofon, nema žica pa se sastavlja kada se pokida…Onda smišljamo neke naše pesme, tražimo se u pokašaju da se nekako izrazimo.
Na prvom nastupu, kada je samo u domenu mašte bilo da će svirati pred hiljadama ljudi, nije imao dovoljno hrabrosti da se okrene prema publici, nego je svoju solo gitarsku deonicu odsvirao sakriven iza zvučnika. I tako, svirka po svirka, od kluba do kluba i kafića, i shvatili su da na repertoaru koji su svirali, pesme od grupe EKV dobro zvuče i da bi mogli da naprave jedan koncert na kome će svirati isključivo kompozicije ove grupe.
– Mislim da je taj prvi koncert održan 2001. godine. Nameravali smo da odsviramo taj jedan koncert u Rumi, koji će biti omaž grupi EKV i da sa tim završimo. Desio se zatim koncert u jednom klubu u Novom Sadu, pa pozivi na par festivala, potom Prvi „Bir fest“, koncerti u Smederevu, Pančevu…Ipak, ozbiljnija priča oko „IQV- EKV“, započela je kada je u grupu došao sadašnji pevač Bojan Pejčić umesto Nenada Jovanovića. Bojan je dolazio ranije na naše koncerte da nas sluša i par puta je zamolio da otpeva neku od pesama. Na jednoj svirci, umesto našeg pevača koji se razboleo, uskočio je Bojan kao zamena, i bez ijedne probe otpevao koncert i izneo energiju na takav način, da smo ga nakon Nenadovog odlaska, odmah pozvali da nam se pridruži. Usledilo je sve više koncerata, gostovanja, putovanja i nastupanja po Srbiji, i zemljama u okruženju. Prvi odlazak van zemlje, bio je put u Vrgorac (Hrvatska) na poziv našeg, nažalost sada preminulog prijatelja Ivice Stankovića, u čiju čast se od tada svake godine održava jedan mali bluz festival. Ne samo što su se tokom boravka izrodila neka nova i trajna prijateljstva, nego smo upravo tamo shvatili tu celu priču oko tribjut benda EKV i uopšte našeg bavljenja rok muzikom.
Po oceni mnogih kompetentnih ljudi iz sveta rok muzike, od kritičara, bivših članova benda EKV, muzičara kao što su Dado Topić, Koja, dobili su samo komplimente i pohvale uz ocenu da energijom koju iznose tokom koncerta, kvalitetom sviranja i razumevanjem poetike Milana Mladenovića, zaslužuju epitet jednog od najboljih tribjut bendova koji u zemlji i regionu sviraju muziku grupe EKV.
– Mi niti možemo, niti želimo da budemo kopija takvom bendu kao što to jeste EKV. Uspeli smo da osetimo i prepoznamo tu energiju ove grupe i da je na svoj način predajemo publici. Iako je nažalost bio tragičan i prebrz životni kraj članova ove grupe, shvatili smo da su oni na svakom svom nastupu, na bini slavili život. Mi samo želimo da na svojim koncertima tu istu priču ispričamo, potpuno iskreno i sa snažnim emocijama koje nesebično pružamo publici. I na naše zadovoljstvo, ona nam ih isto tako i vrati, kaže Hendža.
– Žao mi je što nemam dovoljno vremena da se posvetim gitari. Imam jako mnogo obaveza jer posao ne sme da trpi, a svakako tu je i moja porodica, supruga i dve ćerke. Ali, otmem od dana toliko, pa makar to bilo i 15 minuta, da uzmem gitaru, budem uz nju i da je prosviram. Kada je koncert u pitanju tada se organizujem tako da imam dovoljno vremena kako bih se dobro pripremio. Moj pristup gitari je sličan pokojnom Milanu Mladenoviću. Držim se baze, a sve ostalo izlazi iz mene. Ne sviram doslovce svaki solo u ton, nego pokušavam da izrazim ono što je Milan hteo i što ja osećam. Nismo mi nikakva verna kopija grupe EKV, nego jednostavno želimo da sviramo te pesme u znak poštovanja i sećanja na jedan veliki bend koji i danas živi jer je u svemu bio iskren.
Telefon zvoni, zovu mušterije, neki delovi treba ubrzo da se isporuče. Hendža više ne drži trzalicu u ruci, nego odmah postaje majstor Aleksandar, kreće u radionicu, uključuje mašinu i nastavlja da radi. U tom trenutku svetla koncertne bine, huk i pesma publike su daleko. Čuje se samo tvrdi zvuk struga. Ali, Aleksandar ima tu privilegiju i taj dar da kada ugasi mašine i uzme gitaru, postane Hendža i podari ljudima radost i lepotu muzike. Zato je valjda uvek i dečački nasmejan, i uz čaroliju muzike može da na koncertu raste i diše kao dečak iz vode.
Koncerti u Zagrebu
Krajem decembra prošle i početkom marta ove godine, održali su dva koncerta u Zagrebu. Klubovi su bili prepuni i sve ulaznice su mnogo pre koncerta bile rasprodate. Doživeli su prave ovacije i izuzetno dobre kritike. Najteže je ipak biti prvi u svom selu, ali ih to ipak nije sprečilo da odmah nakon Zagreba, iz koga su se četvrtog martovskog jutra vratili, iste večeri odsviraju koncert pred domaćom publikom, u Kulturnom centru u Rumi
Sastav
Grupu danas čine, Aleksandra Krisper iz Beograda, klavijature, Bojan Pejčić iz Leskovca, vokal, Dragan Jovanović iz Inđije, bubnjevi, i Rumljani Nenad Vukelić, bas gitara i Aleksandar Lazarević, solo gitara.
