Bedem izdržao najveći udar
Nedeljno jutro. Tri je sata iza ponoći. Kiše odavno više nema, a sunce koje se posle gotovo sedam dana po prvi put pojavilo, dalo je već umornim i stalnom borbom i pritiskom iznurenim ljudima, novu nadu. Duž mitrovačkog keja beli zid naslonio se na kaljavi betonski nasip. Nestali su orni glasovi, nema više ni ruku koje su, ne peskom u belim džakovima već strahom u velikoj ljubavi štitile svoj grad od teške sudbine Obrenovca, Valjeva, Krupnja… Urađeno je sve što se moglo, voda je počela da opada, ostaje samo da se čeka.
Kod hrama Svetog Stefana, gde je do nedavno u talasima istovaran pesak, ostala je grupica dobrovoljaca i dvojica starijih žitelja sremačke prestonice. Do nedavo u crvenim kabanicama, prokisli i pospani, a sada u kratkim majicama sede na džakovima i motre na nepredvidivu reku. Kažu, nisu mogli da rade pa su, eto došli da bodre i pomognu mlađe, svoju decu i unuke koji su protekle nedelje „postali ljudi“.
Razbacani bez reda i smisla, duboki tragovi čizama svedoče da se radilo mnogo, da se kretalo bez predaha i da je teret bio masivan. Tu i tamo po koji stražar, po koji džak se još uvek baca, ali je sve mirno… Čini se da će višekilometarski nasip izgrađen 1976. godine odoleti namerama Save da ga preplavi. Od mesta na kojem je do nedavno bio spust za gradsku marinu i nekoliko restorana pa sve do prvih zgrada, rasprostrli se džakovi. Tako je i kod Male Crkve, Dispanzera na Savi, kod znamenite boemske „Promenade“… U nedelju uveče, sve je bilo mirno. A mnogima je delovalo da neće biti tako.
