Samrtnim kolima stigosmo u Irig
Zahvaljujući Branislavu Jovičiću knjižničaru i odličnom poznavaocu iriške prošlosti, kako one dokazane tako i one „druge“, uspeo sam da saznam dosta toga o iriškoj prošlosti. Ipak moju pažnju posebno je privuklo nekoliko brojeva malog i slabo poznatog zemunskog lista „Srbski Narodni Vestnik“ koji je izlazio nešto više od dve i po godine, u periodu od 1851. do 1853. godine. Upravo u ovom listu naišao sam na seriju zanimljivih i javnosti nepoznatih članaka koji su izlazili između 15. februara i 15. marta 1853. čiji je potpisnik izvesni Todor Stevanović iz Zemuna, a koji su se bavili pitanjem „Iriške kuge“.
Putem dalje, srcem punim strahom
(23. februar 1853.)
Strah od pročitanog polako je počeo da me obuzima dok su veliki točkovi naših kola nastavili da taljigaju staklastom snežnom površinom. Dobijeni koverat otvarao sam nekoliko puta uzastopce, vadio isečak iz „Bečkog dnevnika“, čitao ga i brzo vraćao natrag. Od kako smo ušli u kočiju moj saputnik i ja nismo progovorili ni reč. Pa ipak, moje uzbuđenje nije se dalo sakriti i Ivan me je napokon pitao o čemu se radi.
– Voleo bih da me je ovaj „poklon“ zaobišao, jer bih sada mirnije duše putovao i verovatno bi naš razgovor umesto pravca kojeg mu samim tvojim pitanjem već zadajemo bio usmeren ka priči o tvojoj muzici, možda starim ljubavima ili o tome kako je biti novinar. Ovako, moguć je samo jedan ishod… Petar Blagojević.
– Aha… Petar, čitao sam o tome. Takve stvari u krajevima iz kojih ja dolazim nisu ni najmanje čudne. Kod nas se i danas, kada se mrtvi ukopavaju, drže stalne straže da preko mr’ca ne preleti ništa, da mu nešto ili neko slučajno ne pređe put, a pred spuštanje u zemlju običaj je i da se kakvom iglom ili drugim oštrim predmetom probode u jagodicu na desnom kažiprstu. Mada… ja držim da je to sve praznoverica i da nema mesta nepotrebnom strahu.
– Sve je to zanimljivo… ali, ima li slučajeva kao što je sa ovim Petrom zapisano?
– Bilo je, tako se opet pričalo, da su viđali ljudi i takve stvari najčešće u gluvo doba, okolo grobalja. Zato se i kaže kod nas „laka“ ne „dobra“ noć ili šta slično tome. Teško je preživeti noć. Viđali su ljudi tog Stamatova, ali nikada dalje od groblja. Nije Petar prvi, ama će biti da je prvi pružio korak i spustio se svojima.
Ivan je pričao, a ja sam ćuteći nastojao da što više čujem i pokušam da utvrdim makar trunku istine u svim tim pričama kojima su obično stariji plašili neposlušnu decu ili ih nagonili da ranije odu na spavanje. Pa ipak, Ivan nije bio ni dete niti neki neozbiljni senilni starac i nije mi bilo svejedno, a sama pomisao da je u Irigu pored kuge postojalo „još nešto“, te da je, napokon, to „nešto“, još uvek tamo, navodila me je na turobne misli. Sa tom slutnjom koja se brzinom svetlosti pretvarala u strah i gnezdila poput kakvog bacila u mom srcu, nastavili smo putovanje ka Irigu.
Varoš je pred nama
Praćeni valovima magle i izlomljenim iglicama sunca koje su se poput krvi razlivale na snežnoj belini, naišli smo na prve kolibe koje nisu odavale utisak da se u Irigu, ili barem na njegovim krajnjim tačkama nije ništa promenilo od vremena koje je u svojim spisima negde upravo pred kugu opisivao sremski županijski fizik izvesni dr Marikovski koji se i tada žalio na teške uslove u kojima su ovi ljudi živeli. Dok smo silazili ka gradu, mimo starih i oronulih koliba, izbi i nabijača, prolazili smo kroz špalir tmurnih pogleda i tišine o koju se razbijala svaka naša reč. Bilo nas je sramota da ćutimo i bez obzira na očiti zavet tišine uporno smo se javljali i skromno skidali kape sa glava.
– Znaju li oni možda da ti dolaziš?- pitao me je Ivan i sam se našav’ u čudu zbog ovakve dobrodošlice.
– Koliko je meni poznato ne. – odgovorih mu i u taj mah skidoh kapu jer prođosmo kraj jedne lepe crkvice.
– Biće da je onda zbog kola…. – nastavi moj neumoljivi saputnik. – Ipak, moraš priznati da više ličimo na mrtvozornike, a siguran sam da je ovim ljudima takvih slika preko glave.
Možda je Ivan imao pravo, možda i nije, tek bilo kako bilo prvi put na naše pozdrave ljudi su uzvratili kada smo se približili crvki vrlo neobičnoj u dolji smeštenoj čiji je toranj virio visoko iznad zemlje. Težake u staroj i pohabanoj vunenoj i teškoj suknenoj odeći, smenila je meni u prvo vreme smešna kombinacija mađarskog mundirskog kroja, turskih prsluka, velikih šešira, torbica šarenica, dugačkih čibuka i fesova koji su i dalje stajali na glavama većine Irižana koje smo sretali. U jednom momentu, Jovan je glasno podviknuo i konji stadoše. Napokon stigoh u Irig.
Pred crkvom Svetog Nikole
Pored crkve koja je po svemu sudeći bila podignuta u čast Svetog Nikole, nalazila se ne baš preterano raskošna zgrada Srpske škole u koju je bila smeštena Srpska čitaonica. Preko puta i tačnije, svuda oko nje do nekakvog trga na kojem su se ljudi tiskali i visili na tezgama sa kojih su dopirali nekontrolisani grubi glasovi i teški miris ribe, nalazile su se kućice mnogo lepše spoljašnosti od onih koje smo prošli. Upravo iz tog pravca, nespretno se gegajući po zaleđenoj kaldrmi, u susret su nam dolazila tri čoveka.
– Ko je od vas Todor Stevanović? – upita dubokim glasom.
– Ja sam, rekoh, skidoh sa glave šešir, blago se nagnuh i potvrdno klimnuh glavom.
– U tom slučaju, dozvolite mi da vam se predstavim. Ja sam Petar Vladimirović, knez ovdašnji, a ovo su moji saradnici Stevan Veselinović i Miroslav Ivanov – reče i pokaza na drugu dvojicu i to najpre na desno ka nešto nižem i skaldno građenom čoveku svetlije puti i podosta grubih i velikih, rekao bih paorskih šaka. Potom se okrete na levo i pokaza na mlađeg suvonjavog momka upalih tamnih očiju koje su se teško nazirale ispod strogih i gustih obrva nad kojima se dizalo visoko čelo pokriveno dugom crnom kosom koja je u svojoj nezajažljivosti dopirala do još uvek nedovoljno razvijenih ramena.
– Drago mi je, a ovo su moji prijatelji. – rekoh i pokazah na Jovana i Ivana.
– Pođimo ka vašem smeštaju. Stevane i Miroslave, vi ostanite sa kočiješem dok se konji ne smeste pa nam se posle pridružite u okućnici Rogulića – reče Petar i prosto me povuče za sobom.
Krenuli smo uličicom koja je bila postavljena paralelno u odnosu na zagužvani riblji trg tako da smo, prolazeći pored nekoliko niskih kućica izbili na park u kojem je fenjerdžija već palio prve žiške. Zastali smo pred jednom dvospratnicom, svom u baroknom stilu sagrađenom za koju nam je Petar saopštio da je to druga kuća plemenitih Rogulića koju je ova porodica, baš kao i samo svoje plemstvo dobila u vreme kuge, a za zasluge u borbi za njeno suzbijanje. Nastavili smo pešačenje i tek posle nekoliko trenutaka, Petar reče da smo stigli.
– Ovo je vaš smeštaj. – reče pokazavši na jednu lepo uređenu kuću srednje veličine kojom su dominirala dva velika prozora i jedan rekao bih, nesrazmerno veliki dimnjak koji je u nebo sivo od snega i zime slao guste crne valove dima.
Klupko se zakotrljalo
– Život je u kužno vreme bio težak, baš kao što uostalom ni danas u Irigu nije lako živeti. – počeo je Petar priču pošto smo se uredno smestili kraj kamina u malenom dnevnom boravku kuće u kojoj osim nas – gostiju i posluge neće više biti nikog, kako nam je na ulazu saopštio oniži crnpurasti nastojatelj stari kir – Sima, jedan od malog broja Cincara koji su u vreme kuge ostali u Irigu da sa svojim sugrađanima i prijateljima podeli i tu zlu kob.
– Irig je – nastavio je Petar svoju priču – stari i ugledan grad i o tome u krajnjem svedoči i njegovo ime koje koren vodi od mađarske reči „stari“. Kao takav on je bio mnogima meta, a toga nisu bili lišeni ni Turci koji su nekoliko puta i uništavali grad ostavljajući iza sebe mrtve, sirotinju, nekoliko džamija kojih kao što vidite više nema, ali i ove naše malene krivudave ulice – kasabe, kojih je svako graničarsko mesto puno. Potrebe ondašnjeg naroda, – nastavi Petar priču, – bile su uvek male, ali su tokom proteklih godina i mogućnosti proizvodnje usled opšte bede i pritiska vlasti kojima se moralo davati dosta bile još manje, što nas je dodatno opterećivalo. Upravo ovako loše stanje u ishrani i dovelo je do toga da se pojava kuge pogrešno protumači kao bolest neuhranjenosti i loše ishrane, tako da su fizici kao prve lekove preporučivili bolje žito i „tvrđi“ hleb.
Baš u trenutku kad sam pred Petra konačno hteo da postavim pitanje o uzročniku kuge, na vratima se pojaviše Jovan, Stevan i Miroslav. Svaki od njih je nosio po torbu sa kojima su, otresavši sa svojih kaputa sneg, u našu toplu prostoriju unosili miris zime, staje i konjske balege. Petar ih ponudi da sednu za sto, što je, kako sam i očekivao, prvi prihvatio vredni i verujem od nas najumorniji Jovan. Stevan i Miroslav nisu stigli ni da sednu, a Jovanova kašika bila je već duboko porinuta u čorbu koja se prelivala sa vrha tanjira. Neobazirući se na pridošlicu, Petar je nastavio sa pričom. – Svaki, baš i najmanji oblik obolenja, zaraze, boginja, ili groznica koje su nailazile obično sa jeseni, bili su odlično tlo za razvoj i širenje kuge koju su obično prenosili Turci, kao i carski soldati koji su u ondašnju Tursku radi rata išli, a ređe trgovci kao što se kod nas obično mislilo. Zainteresovan ovim poslednjim izlaganjem, htedoh da upitam Petra nešto što bi u vezu dovelo kugu i slučaj Petra Blagojevića, ali me on mislio sam čak i sluteći moje pitanje preduhitri rekavši da je za danas dosta priče i da ćemo nastaviti sutra ujutru, kada će nam biti omogućeno da razgovaramo sa svim licima koja su se sa kugom borila ili je pamtila kroz priče svojih roditelja.
( Nastaviće se.)
S. Lapčević
