Nedavni boravak u nemačkom gradiću Versmoldu bio je, da od samog početka stanem na poziciju istine, moje prvo putovanje u inostranstvo. Za zemlju u kojoj se još uvek prebrojavaju gladni i traži mesto na kojem konačno prestaju naše, a počinju tuđe međe, činjenica da neko sa svršenim fakultetom i dvadeset osam dobije po prvi put priliku da napusti zemlju, a i to poslom nikako turistički i nije toliko čudna.
Sad, da li su tome krivi oni ka kojima sam išao i koji su, prateći zahteve sopstvene „misije“ koristili svaku priliku da nam pomeraju i skrivaju toliko tražene međe, ili mi, kako je svojevremeno pisao Dimitrije Tucović koga je volja da upozna lepotu i devijaciju modernog sveta svoje epohe baš kao i mene nagonila Nemcima, željni kilometara, a ne ljudi ostavićemo po strani. O tome neka raspravljaju drugi. Tek, nedavnom posetom Nemačkoj i ja, kao smerni sin svoje međe dobio sam priliku da vidim kako izgleda svet ka kojem, barem se tako piše i javno govori, treba da težimo.
Na ovo putovanje dugo 1700 kilometara krenuo sam sa izuzetnim ljudima iz Vrdnika, članovima Kulturno – umetničkog društva „Stevan Šalajić“ i društva „Vrdnik – Versmold“, koje već duži niz godina razmenom kulturnih sadržaja pokušava da, kako nama tako i Nemcima, neophodnu saradnju podigne na mnogo viši nivo. Upravo oni su bili i glavni organizatori putešestvija na čijem sam samom početku potvrdio davno izrečenu istinu da naši KUD – ovi pored nesumnjive edukativne, kulturne ili pak obrazovne misije, sve više poprimaju i obrise turističkih agencija, s obzirom na činjenicu da bi najveći broj tih dobrih momaka i devojaka, da nisu tako talentovani kao što jesu, svoje pasoše umesto carinicima i dalje pokazivao radoznalim ukućanima koji su taj dokument poslednji put videli pred početak predposlednjeg pomeranja međa.
Vožnja po obodu Balkana
Odmah po izlasku iz Srbije, a nakon kako kažu oni iskusniji, redovne kontrole na mađarskoj (i ujedno jedinoj) granici, kao i dalje putovanje kroz ovu državu sa kojom se nikada nismo mogli do kraja razumeti (a malo je onih sa kojima jesmo, ako ih i ima), uverio sam se u sav trenutni „sjaj“ nekadašnjeg Istočnog bloka i setio jednog, ko zna već čijeg vica koji, mislim bolje nego ijedna druga reč opisuje okruženje u kojem sam se našao.
Tako, kako obično vicevi kod nas počinju, pitali Grka gde je granica Balkana: – Pa Turska, naravno, jer su sa druge strane divljaci. Pitali Albanca:- Pa Grčka naravno, jer sa druge strane su aljkavi ljudi. Pitali Srbina: – Pa Albanija naravno, jer tamo je haos. Pitali Mađara: – Pa Srbija, jer tamo je sve neuređeno, pitali Austrijanca: – Pa Mađarska, jer tamo još nije kao kod nas, pitali Nemca: – Pa Austrija, oni sami žele da su Balkan, pitali Francuza: – Pa Nemačka, zna se, oni su uvek vukli na Istok, pitali, na kraju, britansku kraljicu: – Pa sve prekoputa kanala…
I zaista, prolazeći kroz Mađarsku, uvideo sam da sam još uvek „na granici Balkana“ i da se ova zemlja koju potresaju ozbiljni politički udari desnice, namerne da Mađarima ponudi novi kurs i u kojoj je evro već bivša valuta, po malo čemu razlikuje od one koju sam ostavio iza sebe. Ne znam da li, slično nama, a u vezi Turaka, Mađari imaju neku uzrečicu prema kojoj bi „Balkanci“ bili krivi za takvu situaciju, tek, putevi kojima smo prošli nešto su bolji od naših, ali ih, baš kao i naše krase korov, neuređena stajališta i smeće koje se tu i tamo baci kroz neki polu – otvoreni prozor. Jedino, mora se priznati, Mađari u velikoj meri voze mnogo bolja kola od nas.
Na prelazu iz Mađarske u Austriju, a to nam je, informacije radi, obznanila jedna skromna tabla, kao kada se ulazi u kakvo selo (napisana, naravno na nemačkom, bez prevoda na jezike manjina ili međunarodni engleski), postalo je jasno da „u Mađarskoj još uvek nije kao u Austriji“ – i to definitivno.
Oni sami žele da su Balkan
Centar nekadašnje Carevine, tačnije njen deo naseljen manjinom koja je nekoliko vekova unazad uspevala da idejom „zavadi pa vladaj“ kontroliše većinu, zaista izgleda kao granica Balkana. To nam nije nagovestio ni bolji autoput (jer i mi to možemo, samo kada bi hteli), ni nedostatak korova i smeća ukraj puta (jer i to možemo, istina kada bi nas naterali), nego mnoštvo solarnih panela i vetrenjača (koje ne možemo imati, pa sve i da hoćemo) koje su kao potpuno ekološki izum u velikoj meri zamenile stare metode proizvodnje elektirčne energije.
Da Austrija nije Mađarska (i obrnuto) i da su se Mađari možda i prešli u „nagađanju“ sa bečkim dvorom pre gotovo vek i po, posvedočili su možda više od svega uredni javni toaleti, restorani i frišopovi koji, izgrađeni u klasičnom „alpskom stilu“ i ukrašeni fasadnom opekom, neodoljivo podsećaju na predstave iz bajki o Hansu i Greti (odnosno Ivici i Marici u balkanskoj varijanti), a u koje su moji dobri saputnici svraćali tek toliko da protegnu noge, eventualno popiju kafu, a ređe da nešto pazare. Ja sam se držao autobusa.
Istini za volju, lagao bih vas ako vam ne bih rekao da smo na svakom stajalištu imali priliku da se susretnemo sa balkanskim zemljacima, pre svega Rumunima i Bugarima, kao i sa, za zemljake još uvek nepriznatim Turcima koji su, baš kao i u vreme gorepomenute carevine, snom na austrijskim drumovima hranili svoje porodice. Senka Balkana je, čini se preduga i za nekada moćnu carevinu. Pa ipak, nisu li upravo Austrijanci ti koji su, poslednjih vek i po činili sve kako bi, što kažu njihova braća po jeziku Nemci, „postali Balkan“. Biće da u tome i uspevaju.
Oni su uvek vukli na Istok
Nemci su, tako se barem u ovoj zemlji savremene evropske i svetske politike, filozofije i nauke misli, u ratove na Istoku uvedeni ne svojom voljom nego nesposobnošću Austrije da sama reši stanje na „njenom Balkanu“. Upravo to, smatraju ovde i jeste glavni razlog zbog kojeg su prinuđeni da se engleskim, a ne nemačkim jezikom sporazumevaju sa turistima. U komunikaciji sa inokulturnim koji nameravaju da ostanu u Zigfridovoj postojbini, kako mi reče domaćin u čijem sam domu otseo, sve manje pomaže i engleski iako se, zbog neprijatnog istorijskog iskustva desni metodi sporazumevanja smatraju potpuno neprihvatljivim. Za većinu, naravno.
Domovina Hegela i Kanta kroz svoju istoriju dugo je bila pratkični pokazatelj sučeljenosti gledišta dvojice genijalnih mislilaca. Čak i danas ona na, plahovitim Balkancima, neshvatljiv način primenjuje obe ove ideje. Jednu za sebe, drugu za ceo svet. Nemačka je, ma čija bila, pre svega zemlja reda i poretka. Upravo otuda, i pored opomene mog dragog domaćina da „Francuzi ipak imaju više stila i mere“, za mene lično, na njenoj „granici“ prestao JE Balkan. Više nije bilo netolerantnih vozača, smeća po ulicama, autoputevi su kao od stakla i, koliko sam mogao da primetim, stalno se grade novi. Očito je Nemačka shvatila svu prednost „blickriga“. Ovoga puta ekonomskog.
Savremenog Nemca kojeg sam imao priliku da sretnem u Versmoldu nije sramota krava i svinja kojih je čitava Severna Vestfalija kao centar nemačke mesne industrije puna i koje, uz svo dužno poštovanje prema domaćem izvoru hrane – nemaju aromu kao ovdašnje, ali zato još uvek nije siguran u svoje pravo na sopstveno istorijsko i kulturno nasleđe koje je, kako sam kaže, „deset godina Hegelijanstva praćenog Vagnerovim borbenim pokličima“ potpuno stavilo u zapećak. Ali, možda to ide u korak sa redom kojem se naši ovde toliko raduju – ko zna.
Severna Vestfalija jedna je, u istorijskom smislu, od najznačajnijih regija u Nemačkoj i Evropi jer je upravo ovde, u gradu – muzeju Munsteru, potpisivanjem Vestfalskog mirovnog ugovora stavljena tačka na katoličko – protestantske ratove i uvedeno čuveno pravilo „U koga zemlja u onoga i vera“, koje predstavlja, barem za Zapad, novi Milanski edikt ili najblaže rečeno, njegovu dopunu. Kao i obično, u balkanskoj varijanti ovo pravilo važilo je i danas važi u obrnutom smeru „U koga vera, u toga i zemlja“. Možda najviše zbog toga, Nemačka nije Balkan.
Nemci nisu veseljaci – tako se barem nama, kojima je „hleba i igara“ jedina zabava činilo. Nemci nisu ni rasipnici kako se nama, željnima makar jednog nemačkog, a ne kineskog proizvoda, činilo. Najposle, iako bezprekorno uredni i precizni, Nemci ne boluju ni od „bivanja u trendu“, što je nama koji iste možemo samo da „pratimo“ bilo, verujem, najneverovatnije od svega. Ipak, tokom trodnevnog boravka u njihovim domovima, nije nam nedostajalo ništa, umeli smo čak i da se zabavimo, a na rastanku svako od nas je dobio po poklon.
Možda mi na Balkanu, toj prevrnutoj kolevci savremene civilizacije pomalo i preterujemo u oceni onih koji su iz nje ispali.
