Moj su­sret sa Men­clom

Dra­gan Ca­kić i Jir­ži Mencl

Ni u na­lu­đim sno­vi­ma ni­sam mo­gao da za­mi­slim da ću se ika­da sre­sti sa re­di­te­ljem Jir­ži­jem Men­clom, če­škim oska­rov­cem, i to na pres kon­fe­ren­ci­ji 40. Fe­sta, na ko­ju sam kre­nuo sa rum­skim hro­ni­ča­ri­ma Bo­škom Pa­u­ko­vi­ćem i Rat­kom Rac­ko­vi­ćem, u na­me­ri da se vi­di­mo sa Pi­te­rom Bog­dno­vi­ćem, rum­skim ze­mlja­kom iz da­le­ke Ame­ri­ke.
Sti­caj okol­no­sti je bio ta­kav da je Pi­ter ka­snio u do­la­sku i mi smo, če­ka­ju­ći  kon­fe­ren­ci­ju za no­vi­na­re, bi­li za­jed­no sa or­ga­ni­za­to­ri­ma Fe­sta. I u jed­nom tre­nut­ku se po­ja­vio Jir­ži Mencl, ko­ji je sti­gao na za­ka­za­nu kon­fe­ren­ci­ju. To­kom nje­go­vog po­zdra­vlja­nja sa or­ga­ni­za­to­ri­ma i mi, Ru­mlja­ni, smo se pri­dru­ži­li i ka­kvi smo, ko­mu­ni­ka­tiv­ni, od­mah po­če­li da pri­ča­mo ko­jim smo po­vo­dom u Be­o­gra­du. A ja sam pri­do­dao i pri­ču o Slav­ku Vo­kra­pi­ću či­ju sam mo­no­gra­fi­ju, ko­ju je rum­ski Vor­ki tim (Vorky Te­am) po­vo­dom po­sta­vlja­nja spo­men plo­če u Do­brin­ci­ma ob­ja­vio 2009, dr­žao u ru­ci i po­klo­nio Men­clu. On me je čvr­sto ste­gao za ru­ku i slu­šao pre­vo­di­o­ca o ono­me što sam go­vo­rio o na­šem ze­mlja­ku Vor­ka­pi­ću, svet­ski pri­zna­tom mon­ta­že­ru i re­di­te­lju, ro­đe­nom u Do­brin­ci­ma. Mencl je za­in­te­re­so­va­no slu­šao i za­hva­lio na mo­no­gra­fi­ji. Ali, u tom tre­nut­ku je na­stu­pi­lo ono na­še, a od stra­ne or­ga­ni­za­to­ra ne­lju­ba­zno op­ho­đe­nje i pre­ma na­ma, ali i pre­ma go­stu, u sti­lu “da ga osta­vi­mo, on je u gu­žvi i tre­ba mu od­mor”.
Na tu nji­ho­vu “na­zo­vi lju­ba­znost” se na kra­ju svo­je pres kon­fe­ren­ci­je osvr­nuo i sam Mencl. Na­i­me, on je sti­gao dan ra­ni­je u Be­o­grad i bio odu­še­vljen svo­jim do­la­skom, ali je nje­go­va ra­dost spla­snu­la ka­da je na pa­so­škoj kon­tro­li če­kao vi­še od sat i po, iako je bio eks­klu­ziv­ni gost Fe­sta. Što re­če čo­vek: kra­ći je bio put od Pra­ga do Be­o­gra­da, ne­go do­la­zak od Sur­či­na do Sa­va cen­tra.
Or­ga­ni­za­to­ri su i pre­ma Pi­te­ru Bog­da­no­vi­ću po­ka­zi­va­li isti ta­kav “za­štit­ni­či” pri­stup, što im je i on za­me­rio, re­kav­ši da on ni­je baš to­li­ko umo­ran i že­li da od­go­vo­ri svi­ma ko­ji ima­ju pi­ta­nja. Ta­ko­đe, i da mu je ve­o­ma dra­go što je sti­gla de­le­ga­ci­ja iz Ru­me – sa­mo zbog nje­ga!
Autor ču­ve­nih Stro­go kon­tro­li­sa­nih vo­zo­va (do­bit­nik Oska­ra za stra­ni film, 1967), Se­lo mo­je ma­lo, Stri­že­no ko­še­no, Do­ži­vlja­ji do­brog voj­ni­ka Čon­ki­na, Slu­žio sam en­gle­skog  kra­lja i dru­gih de­la, Jir­ži Mencl je sa sa­mo ne­ko­li­ko jed­no­stav­nih re­či ob­ja­snio su­šti­nu fil­ma. Sma­tra da je sve­jed­no da li je ju­nak obi­čan čo­vek ili kralj, su­šti­na je da je čo­vek, sa svim svo­jim ma­na­ma. Čas je ko­mi­čan, čas tu­žan, za­vi­si ka­ko ko gle­da. Cr­no hu­mor­no, uglav­nom.
Ci­tat iz “Po­li­ti­ke”:
“Po­znat po sup­til­nom hu­mo­ru i fil­mo­vi­ma o obič­nim lju­di­ma, Mencl je iz­ja­vio da je ta­kav sva­ki čo­vek. Sva­ko ljud­sko stvo­re­nje ima i tu­žnu i sme­šnu stra­nu, mo­že­te i da mu se sme­je­te i da ga ža­li­te, bi­lo da je to maj­ka Te­re­za, Mu­so­li­ni ili ta­ko­zva­ni obič­ni čo­vek. U mo­jim oči­ma sve to ima isti ni­vo, re­kao je on.”
Ve­o­ma mi je dra­go što sam na krat­ko imao pri­li­ku da se dru­žim sa ve­li­kim, a ta­ko jed­no­stav­nim umet­ni­kom, ko­ji pre sve­ga ce­ni obič­nog čo­ve­ka, i kod se­be i kod dru­gih.
Ka­ko ne bi is­pa­lo da imam sa­mo kri­ti­ke na ra­čun or­ga­ni­za­to­ra Fe­sta, po­hva­lio bih nji­ho­vo za­la­ga­nje da ovo­go­di­šnji 40. po re­du fe­sti­val stvar­no bu­de U SVE­TU VE­LI­KIH. A to su i do­ka­za­li, do­vo­de­ći na otva­ra­nje dva ve­li­ka svet­ska  re­di­te­lja, jed­nog za Is­to­ka a dru­gog sa Za­pa­da, ili bo­lje re­če­no jed­nog iz Evro­pe a dru­gog iz Ame­ri­ke. Jir­ži­ja Men­cla i Pi­te­ra Bog­da­no­vi­ća.  Sva­ka čast!

Dra­gan Ca­kić, re­di­telj
Vor­ki tim Ru­ma