U rum­skoj pra­ši­ni: ka­mi­le, slo­no­vi i – po­ne­ki kit

''Men­zu­la­na'' - kod se­dam di­re­ka

Pra­ši­ne u Ru­mi vi­še ne­ma. Su­ro­vo i ne­po­vrat­no pro­te­ra­li su je sa uli­ca i tr­go­va be­ton, as­falt, mer­mer. Za­jed­no s njom, tom grad­skom pra­ši­nom, ne­stao je i duh sta­re Ru­me, ve­tro­vi su ne­gde da­le­ko odu­va­li  ljud­ske sud­bi­ne iz jed­nog vre­me­na. Mo­že se tu i ta­mo pro­na­ći ne­ka sta­ra fo­to­gra­fi­ja ili ona­ko us­put ču­ti po­ne­ka pri­ča. Ži­vih sve­do­ka tog vre­me­na go­to­vo vi­še i ne­ma. “Lju­di be­to­na“ ima­ju svoj usud. Da li se on, usud, bar ma­lo, po obo­di­ma, na­sla­nja na one sta­re pu­te­ve i kra­jo­li­ke, da li se po­ne­kad sa­mo sret­nu, ili kroz ve­ko­ve istom sta­zom ho­de, a mi­sle da je no­va.
Taj sta­ri rum­ski mi­lje u ko­ji, iz da­na u dan, hro­ni­čar Bo­ško Pa­u­ko­vić uti­sku­je ne­ki no­vi de­talj, ta bo­ga­ta  ri­zni­ca li­ko­va, srem­skih so­ka­ka, fa­sa­da i ki­bic-fen­ste­ra pri­ča je u na­sta­ja­nju, bez kra­ja.
Ru­ma je po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta ima­la tri ho­te­la: “Orao“, “Kru­na“ i “Lo­vac“. Ka­fa­na je bi­lo vi­še. Oko osam­de­set.

I sad ima se­dam di­re­ka

Pr­va rum­ska ka­fa­na, pro­na­šao je ne­gde či­ka Bo­le, ka­ko Pa­u­ko­vi­ća zo­vu Ru­mlja­ni, bi­la je “Men­zu­la­na“, me­šta­ni su je zva­li “Kod se­dam di­re­ka“. A ne­ki dru­gi Ru­mlja­ni zva­li su ovaj bir­cuz “Kod gu­ra­ve Sta­ne i glu­vog Đu­re“. E, sad, An­drić u “Trav­nič­koj hro­ni­ci“ ob­ja­šnja­va da je “men­zu­li­ja“ ustva­ri po­štar, a ta­ko će i bi­ti jer je “Men­zu­la­na“ ustva­ri bi­la pr­va po­štan­ska sta­ni­ca – svra­ti­šte u Ru­mi. Po­šta se no­si­la ko­či­ja­ma, is­preg­nu se ko­nji da se od­mo­re, pa se ve­žu za onih se­dam di­re­ka.  Ta ku­ća je i da­nas u Ru­mi, još uvek ima se­dam di­re­ka. Ko­či­ja ne­ma, ni Sta­ne, ni Đu­re.
Bi­lo je na tom me­stu i dru­gih go­sti­ju, tr­go­va­ca po­naj­vi­še. Ve­ro­va­li ili, “put svi­le“ od Ki­ne do Be­ča išao je pre­ko Ru­me – od Ze­mu­na, pre­ko Oga­ra, Ku­pi­no­va, Do­bri­na­ca, Kra­lje­va­ca, Ru­me, Ste­ja­no­va­ca, Ve­li­kih Ra­di­na­ca, do Osi­je­ka, pa da­lje. Bio je to glav­ni tr­go­vač­ki put u to vre­me, “se­dam di­re­ka“ bi­li su oaza za – pet ču­la.
Me­đu ka­fa­na­ma tog vre­me­na osta­le su u se­ća­nju “Kon­vikt“, “Kod še­pa­ve Ma­re“, “Ma­sna var­ja­ča“, “Kod tri maj­mu­na“, “Kod dve be­le ru­že“, “Kod pla­vog cve­ta“ ili – “Zur Kor­nblum­me“. Ga­zda je bio Mar­tin Fi­šer.

Her­ceg vir­šla i štuc pi­vo

Bi­lo je u tim ka­fa­na­ma kla­sič­nih je­la. Ali i sa­mo rum­skih. Kod “Ka­ra­ka­še­vi­ća“ su se mo­gli u pa­ke­tu  po­ru­či­ti “pi­le­ći per­kelt sa her­cog vir­šlom, i štuc pi­vo ka­ko pad­ne“. Per­kelt je pa­pri­kaš, ve­li­ka her­cog vir­šla, od te­le­ti­ne, sti­za­la je iz Ba­na­ta, iz fa­bri­ke “Her­cog“, a štuc pi­va u ča­ši je bi­lo dva “de­ci“ i – do­kle pad­ne pe­na. Go­sti su mo­gli da na­ru­če su­pu od vra­ba­ca, pa ma­li gu­laš, pa pa­sulj od da­nas, i pa­sulj od ju­če (upo­la ce­ne). U bi­feu po­red špe­ce­ra­ja, ma­lih du­ća­na, put­nik-na­mer­nik mo­gao je u sva­ko do­ba da­na i no­ći do­bi­ti “šmol­cbrot“ – mno­gi su po­mi­sli­li da je to spe­ci­ja­li­tet ku­će, a bi­lo je ono – le­ba i ma­sti, sa pa­pri­kom.
Sla­do­le­dži­je su išle kroz grad. Sla­do­led, vi­še je to bio slat­ki, obo­je­ni led, na­la­zio se u ko­li­ci­ma, za jed­nu ća­su tre­ba­lo je dva ja­je­ta. De­ca su ma­sov­no kra­la ja­ja ko­ja su bi­la pod sla­mom, a ni­ko ih ni­je bro­jao.
Ne­ma vi­še ni sta­rih za­na­ta. Ro­ba­ri su ve­li­koj ke­si is­pred se­be no­si­li ši­vat­ke, kon­ce, sa­pu­ne, na­šao se i po­ne­ki par­fem. Kr­pi­lon­ci­je su ka­la­jem ko­ji pret­hod­no za­gre­ju kr­pi­le ru­pe na su­do­vi­ma, a “ure re­pe­ri­re“, to su vi­ka­li oni što su po­pra­vlja­li sa­to­ve.
A bi­lo je i – ku­ple­ra­ja. Jav­na ku­ća “Cr­ve­na lam­pa“ bi­la je u Sta­ro­pi­var­skoj, kod či­ka Đo­ke Jo­va­no­vi­ća. Tu su išla is­klju­či­vo grad­ska de­ca, tr­go­vač­ka i za­na­tlij­ska, ona ko­ja su ima­la pa­ra. Je­dan de­ran pri­čao Bo­le­tu ka­ko se na­va­dio na to me­sto, pa po dvo­je pan­ta­lo­na pro­da da do­đe do pa­ra. Ni­je ni to bi­lo ono naj­go­re. Išao ta­mo po­če­sto, pa ne­ka­ko uve­no, usu­ko se, uble­dio. Ma­ma ga br­že-bo­lje od­ve­de kod po­zna­tog rum­skog dok­to­ra Ma­len­ko­vi­ća, a ovaj mu pre­pi­še – ri­blje ulje, plus dži­ge­ri­ca. Sad, dži­ge­ri­ca ka­ko-ta­ko, ali ono ulje smr­di, pre­se­la mu “lam­pa“, a i “da­me“ iz Su­bo­ti­ce, Te­me­ri­na, pa i bli­žih me­sta po­zna­tih po rud­ni­ci­ma.

Mor­ski va­lo­vi – u Ru­mi

Iz­me­đu dva svet­ska ra­ta do­la­zi­li u Ru­mu ve­lik evrop­ski cir­ku­si. Na sta­rom va­ša­ri­štu go­sto­va­li “Bo­he­mi­ja“ iz Če­ške, “Var­gas“ iz Ma­đar­ske, “Me­dra­no“ iz Ita­li­je, “Re­pe­ring“ iz Ne­mač­ke… Svi su ima­li rin­gi­špi­le, stre­lja­nu, zid smr­ti, po­la de­voj­ka – po­la ri­ba, ali i mor­ske va­lo­ve, ne­što što je de­ci li­či­lo na mo­re, i na ta­la­se.
Bi­la je tu i me­na­že­ri­ja. Kroz rum­ske so­ka­ke, po pra­ši­ni, da pri­vu­ku pu­bli­ku na va­ša­ri­šte, še­ta­le su ka­mi­le, slo­no­vi, ze­bre, ko­nji li­pi­ca­ne­ri. Bi­la je i jed­na ve­li­ka plat­for­ma s ve­li­kim ki­tom. Bo­le se se­ća da su ki­ta če­sto po­li­va­li vo­dom, da ne ugi­ne, se­ća se i da je ja­ko smr­deo. Ipak, naj­vi­še su de­ca tr­ča­la baš za njim.
I da­nas naj­već rin­gi­špil u Frank­fur­tu dr­že Ri­te­ri, po­re­klom iz Ru­me. I da­nas te Sin­ti Ro­me sa­hra­nju­ju u Ru­mi.
I da­nas Ru­ma ima ka­fa­ne i ka­fi­će. Nu­de “co­lu“, ham­bur­ge­re. Te­ško da se ne­gde mo­že na­ru­či­ti “šmol­cbrot“. Sme­ju nam se od­ne­kud gu­ra­va Sta­na i glu­vi Đu­ra.

K. Ku­zma­no­vić