Kada je Petra kao devojčica 1978. godine prvi put zakoračila u tekstilnu školu, nije ni slutila da će je taj izbor voditi kroz više od četiri decenije šivenja, krojenja i mode.
-Učenici su tada bili više zainteresovani. Devojke su mogle da biraju smer, bilo je važno da imaš zanat u rukama, kaže naša majstorica – seća se sagovornica.
U školi su, priča, mnogo učili, ali praksa je mogla da ih pripremi samo do pola.
-Zanat se krade. Možeš ti znati osnove, ali pravi posao te čeka u fabrici – priča Petra.
Njen prvi pravi posao bio je u velikoj trikotaži. Hala puna mašina, preko 500 žena zajedno u ritmu igle i konca.
-Tu smo učili od starijih radnika. Prvo faza krojenja, pa sve dalje. Morao si da imaš oko i strpljenje – priseća se šnajderka iz Inđije.
Petra je vremenom napredovala i prešla u modelarnicu, gde je prošla baš sve faze procesa.
-Bili smo radosni i poletni. Ujutru, kad kreneš ka fabrici, osetiš kao da ceo grad diše taj zanat. Danas su ljudi drugačiji, promenio se način života – dodaje, bez gorčine, više kao konstataciju vremena.
Posle 22 godine rada u fabrici, odlučila je da krene svojim putem, otvorila je sopstvenu radionicu. Prvu mušteriju dobila je pre dvadeset godina. I ostala je.
-To su vam stalne mušterije. Nisam imala strah hoću li moći da živim od ovoga. Ako ćeš da radiš, onda ćeš imati – sigurna je Petra, dok obučava u svojoj radionici mladu koleginicu, koja tiho spaja nove šavove svoje budućnosti.
Svaki korak u šivenju joj je važan. Materijal mora da se “potrefi“, kaže. Čipke i šljokice su najteže, igle se lome, konac puca, ruke trpe.
-Bisere sečemo makazama, pa onda ponovo našivamo da bude lepše. Sve radimo ručno, sa ljubavlju – zadovoljna je majstorica.
Neretko mušterije donesu i fotografiju modela.
-Vide sliku, a mi onda na osnovu toga krojimo. Moda se stalno vraća, zvonarice, falte, suknje pun krug. Kao da svaka decenija jednom obriše prašinu sa sebe – nostalgična je Petra.
Za dobrog krojača, tvrdi ona, najvažnije je da ume da pročita misli mušterije.
-Kad žena kaže: “E, to sam tražila”, to je pobeda. Nekad šijemo nešto što ne mislimo da bi tako trebalo, ali važno je da mušteriji stoji i da se ona dobro oseća – nastavlja šnajderka.
Muškarcima, smeje se, po potrebi samo skrate pantalone. Ženama prave sve, od svečanih haljina do jednostavnih komada koje nose godinama.
-Haljina ne može da se sašije za jedan dan. Posao je zahtevan. Ali ja volim ovaj zanat isto kao na početku. Ne šijemo samo kad je svetac, kad se odmaraš dva dana, treći već moraš za mašinu – priča Petra.
Kada vidi da komad “stoji kao saliven“, tu je njena sreća. A najveća potvrda su devojke koje dolaze godinama. Zna da su zadovoljne. Prati modu, ali i podržava svaku da izgradi sopstveni stil.
-Ne zna svako da nosi haljinu. Bitno je držanje, stav – poručuje sagovornica.
U njenom ateljeu materijali imaju svoju priču, neki skupi i preko sto evra, drugi pristupačniji, ali solidno kvalitetni.
-Čipka je najefektnija, daje haljini posebnost – iskusna je majstorica.
Jedino što je brine jeste to što zanat odumire.
-Mali je broj devojaka koje žele da uče šivenje – kaže tiho, ali ne bez nade, jer dokle god njene ruke strpljivo vode nit, biće i onih koji će imati čemu da se vrate.
Mirjana Stupar
