U maloj radionici, na kraju sela, Đorđe Mićić plete prut po pruta buduće korpe, dok se u vazduhu oseća miris sveže kuvanog pruća i škripa starih majstorskih alata. Ne podižući pogled počinje priču dugu preko četrdeset godina, kada je ispleo svoju prvu korpu od pruća, u očevoj radionici u Novom Slankamenu.
-Imao sam deset godina kada sam napravio prvu korpicu i tako ispleo stazu za svoj životni put – počinje priču zanatlija, napominjući da nije bilo jednostavno lomiti prste savijajući pruće.
Porodica Mićić živi od korparstva, tradicionalno svi se bave ovim starim zanatom, pa je pravljenje različitih korpi, stolica, polica i flaša od pruća sada već prava umetnost.
-Najčešće koristimo vrbovo pruće, to je posebna vrsta vrbe koja se gaji plantažno, zove se “Amerikanka“ – kaže Mićić, objašnjavajući dalje postupak izrade korpi.
Pruće vrbe prvo se kuva u velikom kazanu i do 12 sati, kako bi bila postignuta elastičnost potrebna za izradu proizvoda.
-Pruće mora da ključa u vodi, posle čega se dva dana hladi i ljušti, zatim možemo početi sa savijanjem u potrebne oblike – navodi majstor, pokazujući nam ogroman kazan na kraju dvorišta.
Kuvanje pruća neizostavno je zbog boljeg kvaliteta i savitljivosti, a kako kaže Đorđe, onda ni crvi ne ulaze u njih.
-U zavisnosti od modela i količine, za izradu korpi potrebno je od sat vremena do šest, sedam sati, ne računajući kuvanje, kao ni vreme neposredno pre savijanja u kojem drvo ponovo mora da stoji u vodi – objašnjava naš sagovornik.
Priprema materijala za izradu proizvoda od pruća je najteži deo posla, veliki fizički napor za majstora koji provede i do šesnaest sati pored kazana. Za šaru zanatlija iz Novog Slankamena koristi tradicinalno jednu vrstu, ima nekoliko načina za završni poplet, ali princip je uvek isti.
U radionici Mićića nema puno mašina, samo vredne ruke koje pletu pruće, koje stoji u svim ćoškovima zanatske radnje.
-Mi koristimo ručni način izrade, u poslednje vreme imamo kompresor za farbanje proizvoda, i to je jedini alat koji uzimam u ruke – kaže majstor Mićić, žaleći se da po malo i bole prsti od decenijskog rada.
Najčešći kupci korpi su veliki marketi koji ih uzimaju za izlaganje robe.
-Zahtevi su različiti, kao i oblici, najčešće su to krugovi ili lukovi, u njima izlažu voće i povrće uglavnom – nastavlja priču zanatlija.
Najneobičniji zahtev mušterija koji je imao Mićić je korpa visoka dva i po metra.
-Bio je to zahtev jednog vajara, naručio je ceger od dva i po metra, pa sam morao skelu da dižem da bih mogao da obradim korpu u njenoj visini – seća se sa osmehom naš majstor.
Korparstvo kao i ostali stari zanati, nažalost, je u izumiranju. Mladi se slabo interesuju za ovaj tradicionalni posao, a kada dođu u radionicu, neretko, brzo odustaju.
-Kada vide da prsti moraju dobro da se izlome da bi nešto bilo urađeno, oni napuštaju. Videćemo kako će biti u budućnosti – kaže Đorđe Mićić.
Mićići u saradnji sa lokalnom zajednicom drže radionice korparstva, trudeći se da mlade generacije upoznaju i zavole ovaj zanat.
-Radionice držimo u Keltskom selu, u saradnji sa Turističkom organizacijom, i zadovoljni smo kako su posećene. Nadamo se da će neko i nastaviti da se bavi ovim zanatom – optimističan je Mićić.
Mićićevih korpi ima u Australiji, Novom Zelandu, Koreji, one vise po svim zidovima ove seoske radionice kao svedoci jednog vremena, a mi odlazimo sa uverenjem da sve prave stvari ne nastaju brzo, nego grančicu po grančicu.
Mirjana Stupar
