Slika stare sremačke kuće, koju je Lazar Mudrinić naslikao sa deset godina, impresionirala je sve oko njega, rođake, drugove, učiteljicu, roditelje, koji su svom detetu dali bezrezervnu podršku i usmerili ga na put umetničkog stvaralaštva.
-Gledao sam u jednu kuću u našoj ulici, ona postoji i dalje, i ja sam želeo da je naslikam, priseća se Lazar, skroman u odgovoru na pitanje kako je na to reagovalo njegovo okruženje.
Кao po pravilu, talentovana deca stidljivo o svojim veštinama govore javno, pa tako i Lazar, snalazeći se odlično sa četkicom, i motivima koje nalazi svuda oko sebe.
-Naslikam ono što pogledam, ispred sebe imam sliku po kojoj pravim skicu, i onda prenosim na platno, kaže Lazar, opisujući nam šta sve ima u svom malom ateljeu.
-Imam štafelaj, četkice, boje, ima ih različitih, a ja trenutno koristim raznovrsne slikarske tehnike, u zavisnosti od toga šta koja tema zahteva, objašnjava naš mali sagovornik.
Slika sremačke kuće odvela je Lazara u školu slikanja, koju pohađa već dve godine.
-U školi nas ima šestoro, profesor nam je jako posvećen i trudi se da nas nauči. U početku smo radili ugljem i akrilnim, a potom i pastelnim bojama, priča Lazar, objašnjavajući da se uljane boje sporije suše i da njima uglavnom slika prirodu, koja mu je neiscrpna inspiracija, posebno u seoskom ambijentu.
Na časove slikanja Lazar ide jednom nedeljno, a čas traje tri sata. Кaže da to vreme uvek različito iskoristi, nekada stigne samo da započne sliku i napravi skicu, a nekada uspeva i da završi svoje umetničko delo.
-Već na samom početku znam da će slika da bude lepa, ali nikad ne mogu baš sasvim da predvidim kako će ona do kraja da izgleda, napominje mali umetnik, pokušavajući da nam prećuti da su neke njegove slike završile u Australiji.
-„Vinogradarke“ su otputovale preko okeana, i ima još dosta slika koje su u inostranstvu. Meni je svaka jednako draga, iskren je Lazar.
Na njegovim slikama dominiraju jarke boje, kako kaže, sa puno svetlosti, mada je paleta široka, a čini se da je on nepogrešivo bira.
Lazar je jednostavno dete, voli da se igra, druži sa vršnjacima, trenira borilačke veštine i kako mama kaže, stalno je napolju.
-Trenirao sam karate šest godina, volim borilačke sportove, ističe Lazar, već naučen da u sportu, kao i u životu, učimo da pobedimo, ali i da izgubimo. Planove za budućnost naslikao je četkicom, Umetnička škola u Novom Sadu njegov je cilj, a reklo bi se da je ulaznicu već zaradio. Ostaje da ga mi odrasli podržimo da raskrči svoj put do visina na koje samo umetnost može da odvede.
Mirjana Stupar
