S kim ti pri­čaš?

Piše: Milijana Barjakatervić

Jed­na od glu­pljih si­tu­a­ci­ja u ži­vo­tu je,  kad vas uhva­te da pri­ča­te sa­mi sa so­bom. To mo­že da bu­de na uli­ci, u ku­ći ili re­ci­mo u auto­mo­bi­lu na par­kin­gu, da­kle ne­gde gde ste sa­mi. I  re­ši­li ste baš da se iz­vi­če­te na pri­mer na šo­fer­šajb­nu, kad već ne mo­že­te na mu­ža, še­fa, dr­ža­vu, …kad ono čo­vek u autu po­red vas se­di, ne­kog če­ka i ble­ne u vas. Ne trep­će. Ma­lo je fa­li­lo i nje­ga da, ona­ko kroz sta­klo, ne­mo iz­vre­đa­te pa se se­ti­te da nit ga po­zna­je­te nit vam je šta skri­vio, nit čo­vek zna da či­ta sa usa­na. On sa­mo gle­da. Vaš je pro­blem što se ni­ste se­ti­li da sta­vi­te br­zo slu­ša­li­ce, kao pri­ča­te hendsfri, ali ni­ste ni mo­gli ako ih ne­ma­te. Po­što je neo­zbilj­no da poč­ne­te da se spu­šta­te le­đi­ma niz se­di­šte sve do kva­či­la, a i opet bi vam se vi­de­la gla­va, ni­šta vam dru­go ni­je  pre­o­sta­lo ne­go – kres auto i bež! Ni­ste valj­da lu­di da još iza­đe­te i ob­ja­šnja­va­te: „Eto ja ma­lo ve­žbam za pri­jem­ni na Aka­de­mi­ju..“, a vi­di se da ima­te br­do go­di­na. Ili je tre­ba­lo da bu­de­te is­kre­ni pre­ma stran­cu – „Vo­lim da pri­čam sam  sa so­bom u ko­li­ma“. Ccc. I ne zna se dal’ je lu­đe da ste vi­ka­li ili se sme­ja­li u toj sva­đi. Obe sce­ne  kod po­sma­tra­ča iza­zi­va­ju ču­đe­nje, even­tu­al­no sa­ža­lje­nje. (pod­ra­zu­me­va se da go­vo­ri­mo o vo­zi­li­ma ne­za­ta­mlje­nih sta­ka­la. Ko ste pa vi, pa da ima­te auto sa za­ta­mlje­nim sta­kli­ma?)
Ova­kvi pri­zo­ri naj­če­šće se mo­gu vi­de­ti po­sle iz­la­ska s  ra­ču­nom (du­ži­ne po­la rol­ne to­a­let pa­pi­ra) iz go­le­mih bez­va­zdu­šnih du­ća­na uoči no­vo­go­di­šnjih pra­zni­ka, ili po­sle ras­pra­ve  sa iza­bra­nik(c)om u ve­zi tro­še­nja mo­ne­te uoči pra­zni­ka (kad je na­pe­tost po­ja­ča­na op­štim me­te­žom), ili po­sle su­sre­ta sa po­zna­ni­kom iz sred­nje ško­le (mo­že, a i ne mo­ra uoči pra­zni­ka) ko­ji je us­peo u ži­vo­tu a ni­čim ni­je obe­ća­vao, ili po­sle oću­ta­nog od­go­vo­ra ko­le­gi na pro­vo­ka­ci­ji…ma ima mi­li­on raz­lo­ga da go­vo­ri­te na­glas, sa­mi za se­be.
Ko bi vas ne­tre­mi­ce slu­šao ka­ko vi­če­te, sme­je­te se, plju­je­te, kri­vi­te usta, mla­ta­ra­te ru­ka­ma a da vas pu­sti da za­vr­ši­te? Ni­ko. Use i u svo­je klju­se…ne znam da li je ova pri­klad­na…ali ima ova dru­ga na­rod­na – čo­vek ko­ji pri­ča sam sa so­bom ili je lud ili ku­ću gra­di. Ma­lo je glu­po da na­pi­še­te na če­lu- gra­dim ku­ću, ako je ne gra­di­te. A glu­po je da na­pi­še­te i ako je gra­di­te. Da­kle, osta­lo je je­di­no da vas baš bri­ga što će mi­sli­ti da ste lu­di. Jer ko do da­nas ni­je po­lu­deo, taj stvar­no ni­je nor­ma­lan.