Sreda, 25. decembar 1996. godine
Novinske stupce u poslenje vreme uglavnom pune vesti iz crne hronike: razbojništva, provale, pljačke i ubistva postaju tužni deo naše svakodnevnice. Kao da je samo zlo izbilo odnekud na površinu, pa nestadoše nekad dobri ljudi, i drugarstvo i postaše zaboravljena kategorija. Retki su primeri rizikovanja sopstvenog života da bi se spasao tuđi, retki su takvi biseri ljudske humanosti koji imaju tako vredan ulog kao što je život. Malo je takvih ljudi koji bez razmišljanja priskaču u pomoć. Ali, na sreću ima ih još… Jedan od njih je i Dragan Vladisavljević, radnik Brodogradilišta „Sava“ u Mačvanskoj Mitrovici, tridesetčetvorogodišnjak, otac dvoje dece, koji je ne razmišljajući ni jednog trenutka o posledicama i opasnosti, skočio u hladnu reku da spase davljenika.
15.novembar, dan kada se živa u termometru približila nuli, ostaće u sećanju dvadesetdvogodišnjeg Milana Tufegdžića iz Salaša Noćajskog, takođe radnika Borodogradilišta, kao dan kada se, kako sam kaže, ponovo rodio. Tog dana se radeći na centriranju motora, nespretno oklizno i sa barže, za čas poleteo u mutnu Savu, bespomoćan, jer Milan ne zna da pliva. Nekoliko drugara koji su se tu zatekli nemoćno su posmatrali prizor. A onda je naišao Dragan i – skočio! U borbi sa vodom i vremenom sekundi su odlučivali, i otežalim i iznemoglim Milanom, uspeo je da kao u filmu ili kao što to u životu biva, pobedi i spase ga sigurne smrti.
-Otišao sam poslom ispred grupe sa kojom sam radio. Videvši da ih još nema, vratio sam se da vidim gde su se zadržali. A onda sam čuo: Upomoć i krik – to je bilo dovoljno da skočim u vodu i pokušam da ga spasem. Na sreću uspeo sam. Ne, nisam razmišljao ni trenutka, pa tako bi postupio svako od vas, zar ne? Nije bilo ni vremena za to, znao sam samo da je Milan u životnoj opasnosti jer je neplivač, pre neki dan smo pričali o tome – seća se Dragan, i kao da ne želi da se više priča o podvigu koji je napravio, skromno, sa samo nekoliko „kleštima izvučenih“ reči prepričava dramu koja se događala tu, u ledenoj vodi i koja se mogla kobno završiti za obojicu.
Na pitanje da li je bilo teško izvući druga uz vode, kratko odgovara kako se Milan grčevito hvatao za njega otežavajući spasavanje, sve dok ga nije okrenuo, oslobodio jednu ruku i tako vukući ga, nastavio da pliva do obale. Kao da to nije ništa, a pravilo da su hrabri i dobri ljudi skromni, potvrđuje se i u ovom slučaju.
Za razliku od njegovog tihog i smirenog spasioca. Milan ne može da sputa emocije, da priguši svoje uzbuđenje kada govori o svemu što se zbilo.
-Da nije bilo Dragana, ja više ne bih bio među živima. On mi je podario život, na tome sam mu neizmerno zahvalan. Postao je moj brat i više od toga. Ne znam zašto, ali kada sam se našao u vodi jedina misao mi je bila: zašto Dragan ne stiže? I ništa više. Kao da sam znao da me samo on može spasiti. To je valjda sudbina – kaže Milan i sve vreme sa zahvalnošću deteta gleda u svog spasitelja koji mu se i sada zaštitnički smeši i tapše po ramenu.
Nesreće obično ili razdvoje ili zauvek učvrste prijateljstva. U kući Tufegdžića, Dragan će uvek biti kao u svojoj kući, za početak „prvi i glavni“ gost za Svetog Stefana, krsnu slavu ove porodice, kako nam je rekao Milan.
A za leto postoje planovi, Milan će učiti da pliva. Ko će biti učitelj nije teško pogoditi – u Draganovim rukama je najsigurnije.
Jelena Topić
