Piše: Boris Miljković
Godinama sam pisao o ženi koja me rodila. Nesvestan da takva žena, koja je ostavila bebu, ne zaslužuje ni pogled, a ne pisanu reč. Dok pravi heroj je bila ona. Moja baba. Majka.
Ona je živela život za mene. Ona je bila uz mene sve one temperature, boginje, zauške. Ona je išla na roditeljski, ona mi je kupovala sve.
Kada dođe sa pijace – pune kese svega. Ona mi je hranila golubove, zečeve, konje, kerove. Ona je kuvala ono što samo ja jedem. Ona je čuvala pare za mene. Ona me branila kada napravim sranje. Ona je radila sve da bih ja živeo život kao sva deca. Ona je molila tetka Dragu da mi za svaki rođendan napravi što lepšu tortu…
Ona je čak i gurala prazna buradi sa mnom po snegu do spusta. Svi pamte tu scenu, koji su bili u kafani te 1992. godine. Ja nosim pentu i rezervoar, nogom guram jedno bure, a ona iza drugo.
Ona je bila sve. Sada vidim. Ona je dočekala i moju Andreu. Znam da mi je tada podrugljivo rekla: „Otišao si na drugo mesto, nju više volim!“. Samo sam se nasmejao.
Tog dana kada je umrla nisam suzu pustio. Osetio sam se izneverenim. Ali zato sam dugo stajao nad rakom i tek tada – suza suzu stiže. Te godine se rodio Mihajlo. Bol je malo splasnula. Ali tuga je ostala i danas.
Posvećeno mojoj babi koja može da stane u red najboljih majki na svetu. A ona je za mene to i bila…
