Piše: Nemanja Milošević
Jedna od mojih prvih kolumni na stranicama Sremskih novina bila je posvećena u to vreme najnovijem prodajnom artiklu u našim prodavnicama. Najlonske kese, pod krinkom očuvanja životne sredine, tada su počele da se naplaćuju po simboličnoj ceni od dva dinara druže.
Prođe od tad nekoliko leta, za koje je inflacija (ili nešto drugo) učinila svoje, pa su te kese ubrzo poskupele na pet, potom deset, a sada i čitavih simboličnih 20 dinara.
Ljudi kao ljudi, u međuvremenu su se navikli. Neki su prihvatili tu cenu, jer prosto čovek ne nosi uvek ceger sa sobom, a neki su cegere počeli da nose svud po džepovima i torbama, za slučaj da usput, iznenadno, moraju da skrenu do radnje. Naprosto, ako ne želiš, ne moraš da kupiš kesu. Sve je stvar izbora.
Međutim, primetili ste da su u svakom supermarketu one male kese za voće i povrće uvek bile besplatne. U njih nisi mogao ni da spakuješ bog zna šta, možda kilu krompira ili nekoliko pomorandži, tek toliko da možeš kompaktno da ih staviš na vagu, izmeriš i zalepiš onu nalepnicu. Iskreno, za sve ove godine, nikada nisam primetio da ih ljudi nemilice uzimaju i švercuju ispod kase kako bi ih koristili za transport dnevnog pazara od prodavnice do kuće. Štaviše, neke od njih čak nemaju ni ručke.
I išle su stvari nekako svojim tokom, sve dok pre neki dan nisam ušao u jedan renomirani supermarket. Jedan od onih čije se rukovodstvo pravilo nablesavo čak i onda kada je uvedena ona uredba o ograničenju marži. Prebiram ja tako među onim poluzelenim krompirom, ne bih li nakupio makar pola kile normalnog, i kada sam uzeo da zavežem kesu – primetim na njoj bar kod! Začudih se malo, podigoh pogled, kad među voćem i povrćem, tamo gde stoje one rolne sa kesama lepo piše – cena kese jedan dinar!
Gledam, i mislim se u sebi – pa zar smo dotle došli? Svesne su i ptice na grani da je taj jedan dinar postao bezvredan, gotovo kao nekadašnja para. Ali, dinar po dinar…
Zašto ovo pričam? Pa, ostao sam oduševljen preduzetničkim duhom menadžerskog tima ovog lanca supermarketa. Lepo se neko dosetio činjenice da kilogram ili dva luka ne možeš izmeriti ako ga prospeš po vagi. J**i ga, kotrlja se i beži. A čak i da ti to pođe za rukom, gde zalepiti onu nalepnicu? Dakle, moraš da uzmeš kesu! Samim tim, moraš da daš i taj jedan dinar, za koji realno nećeš ni primetiti da ti fali.
I tako, gotovo neprimetno, jedan, dva ili tri dinara, puta broj kupaca, puta broj supermarketa, puta broj dana u mesecu… Malo li je?
Razume se, ovde nije stvar u jednom dinaru. Kao što rekoh, praktično je bezvredan ukoliko posmatramo samo jednu kovanicu. Problem je u tome što se poštenom čoveku taj dinar uzima na kvarno, bez mogućnosti izbora. Isto kao što taksa za javni medijski servis parazitira na računu za struju, pa je plaćaš gledao njihov program ili ne, čak i ako nemaš televizor.
Mada, kad bolje razmislim, sa kesama možda ipak imamo neki izbor. Jer, ipak nas niko striktno ne primorava da ih kupujemo. Pa, kad je tako, baš se pitam šta bi se desilo ako bih izručio naramak mandarina na traku kase? Ne znam za vas, ali ja se nešto ozbiljno razmišljam da probam…
