Ruma-Čuvena rečenica iz „Malog princa“ – „Čovek samo srcem dobro vidi, suština se očima ne da sagledati“ najbolje oslikava slepog dečaka Davida Trkulju iz Rume. Četrnaestogodišnji David Trkulja Rume rođen je sa nedovoljno razvijenim očnim jabučicama i ne vidi od rođenja. I kako to obično biva, jedan nedostatak, Bog, priroda, kako god ga zvali, nadomesti nečim drugim. Tako je David jedan izuzetno talentovan dečak, pa uz talenat i porodicu pravi velike iskorake bez obzira na svoj nedostatak. Priča o njemu nije posebna u odnosu na mnogu decu koja ne vide, a jednako su talentovana, ali i te kako može biti inspiracija mnogima kako se nedostatak na prvom mestu prihvata, a onda i uzima stvar u svoje ruke.
David Trkulja se 2012.godine rodio sa dijagnozoom miktoftalmus, odnosno nedovoljno razvjijenim očnim jabučicama. Jedina sposobnost koju ima je reakcija na svetlost, a majka Gorica kaže da nije utvrđeno šta je uzrok tom nedostatku. Praktično je u pitanju stoprocentno oštećenje vida. Uprkos svemu, uz veliku podršku majke Gorice i oca Davida, čije je jedino dete, iz sebe izvlači najbolje. Pohađa sedmi razred redovne Osnovne škole „Veljko Dugošević“ u Rumi, a osim toga učenik je i muzičke škole gde svira klavir, bubnjeve i peva u horu, član je Gradskog pozorišta u Rumi i školice sporta. Niže uspehe kada je recitovanje u pitanju, pamti jednom dvaput pročitano i bez problema ostvaruje odličan uspeh u školi.
-Idem u sedmi razred i od vrtića do danas imam puno drugara. U školi mi pomaže i mama, i nastavnicii druga deca, ali meni je najvažnije što imam divne drugare i nastavnike. Učim tako što pamtim kada mi se čita naglas, ali i uz pomoć knjiga na brajevom pismu. Na primer volim da učim biologiju i prstimai dodirom mogu da savladam sve lekcije. Na primer dok nastavnica hemije priča lekciju, ja je već na času upamtim i sve joj ponovim već na sledećem odmoru, kaže David.
Među svim peticama u školi, samo je jedna četvorka iz matematike, ali reklo bi se da je David kao izuzetan sluhista okrenut jezicima i muzici. Dobitnik je nagrade Saveza slepih Srbije kao jedan od najboljih slabo videćih učenika u zemlji. Pre dve godine osvojio je prvo mesto na Republičkom takmičenju iz recitovanja i to na ruskom jeziku, održanom u Ruskom domu u Beogradu. Zapaženi su njegovi nastupi na brojnim takmičenjima u recitatorstvu. Recitovanje ga je približilo i glumi i Gradskom pozorištu. Upravo je recitovanjem pesme „Mesec i moja baka“ dotakao i jednog velikog glumca Zijaha Sokolovića koji dugo sarađuje sa rumskim pozorištem. Tako je David već nekoliko godina član Gradskog pozorišta gde sa videćom decom redovno nastupa kako u svom gradu, tako i na brojnim festivalima širom zemlje.
-Uloge učim tako što slušam kada mi čitaju tekst. Mama mi takođe pomogne, ali jako brzo pamtim tako da mi nije problem. Pozorište mnogo volim. Na glumu idem već četiri godine i obožavam da nastupam, da idem na festivale. Čak se i snađem i umem da improvizujem kada nešto ne ide po planu. Mada retko se zbunjujem. Kada si na sceni najteže je kada nekom u publici zvoni telefon. Učestvovao sam u mnogim predstavama, mnogo sam putovao i stekao dobre drugove. Najlepši su aplauzi, dodaje David Trkulja.
Pet godina pohađa i Osnovnu muzičku školu „Teodor Toša Andrejević“ u Rumi. Taktiranje mu pomaže da savlada tehniku sviranja bubnjeva, a sluhom pamti kako da svira klavir i da peva u horu.
-Nastavnik mi pokazuje kako da taktiram, a postoje note na brajevom pismu, ali ih ne koristim. Slušam, pamtim i sviram. Kad slušam pesmu čujem koje note pevač peva. Inače volim rok muziku i često sam bio na bini zajedno sa prljavim inspektorom Blažom. Kad god sam na njegovom koncertu, on me popne na binu i pevam sa njim. Volim da slušam Kerbera, Gobline, ali i neke dobre narodnjake, čemu me je naučila baka. Nastupam i na humanitarnim žurkama i pevao sam za moju drugaricu Teodoru Risović da se prikupe sredstva za njeno lečenje, kaže David.
Roditelji Gorica i Dario odluči su da ga i pored svega upišu u redovan vrtić u Rumi i redovnu osnovnu školu. Kao mali išao je na dodatnu podršku stručnjaka u Novi Sad, ali kada je došlo vreme, David je krenuo u redovne tokove kao i sva ostala deca. Sreća je bila, kaže majka, da je okolina u njihovoj blizini Davida u potpunosti prihvatila, uključujući i decu sa kojom je u kontaktu. Jer za dete, videće ili nevideće, najvažnije je da bude prihvaćeno.
-Prvi meseci su bili teški, i sada je teško, ali sve se prevaziđe kada imate podršku, a suprug i ja smo jedno drugom i Davidu najveća podrška. Suprug radi, a ja sam praktično ceo dan sa njim. On je prilično samostalan, posebno kako je sve stariji, ali na svaka dva sata moram da mu čistim oči, tako da otac obezbeđuje egzistenciju. Pratim ga svuda, i u školi i na svim aktivnostima, ali najznačajnije je to što je David prihvaćeno dete, od vrtića, preko osnovne škole, do svih vanškolskih aktivnosti u kojima učestvuje. Ima mnogo prijatelja i druži se jednako kao i deca bez invaliditeta i u tom pogledu svi smo postigli veliki uspeh, kaže majka Gorica.
Za medicinsku struku biće vezan uvek. To su redovne kontrole i protetička pomagala koja će nositi ceo život u očnim dupljama. Sistem socijalne zaštite takođe funkcioniše, kaže majka, a to su tuđa nega i pomoć, dečiji dodatak i finansijska podrška lokalne samouprave, koji znače prilikom nabavke skupih medicinskih sredstava iz inostranstva. Porodica se nada skorijoj upotrebi i narukvice za slepe koju su razvili studenti tehnike, koja bi mu olakšala svakodnevno funkcionisanje. I pored svega, David ide i na sport, samostalno vozi bicikl u poznatom okruženju i uz pomoć prijetlja i roditelja, učestvovao je čak i na Cerskom maršu. David pomera svoje granice, ali i granice društva, kao i osećaj okoline i druge dece za njegovu različitost. Tu je prilično zaslužna njegova porodica, ali i Davidovo čisto srce kojim ovaj dečak posmatra svet.
Možda je autoru ovih redova i lako da piše na ovakav način jer ne hoda u cipelama onih koji u životnoj raspodeli nisu dobili najbolje karte. Ali može bar da se divi i ukaže na ljude koji i sa takvim kartama životnu partiju odigraju najbolje što mogu.
