Piše: Boris Miljković
Tih devedesetih sam jedva čekao sastanke konjičkog kluba pred paradu u našem mestu. Uglavnom kod Uje u kafani svi bi došli raspoloženi, k`o da idu na streljanje.
Uja bi sedeo na kraju stola i palio cigaru za cigarom, slušajući sa vrata odma` primedbe, žalbe i negodovanje. Čika Pera isto nije vadio cigaru iz usta, a Šilja bi ušao trljajući stomak i opisujući slikovito šta je sve jeo tog dana. Uja bi promrljao kroz bradu: „O, puko da pukneš, alavi“. Kokan i deda Žika su sedeli, gledali i skenirali sve oko sebe. Čika Mika bi došao sa aktovkom i dokumentima. Brana i ja bismo sedeli sa strane i čekali da „predstava“ počne.
Čika Milan i Šilja bi se posvađali već pre sastanka. Ostali članovi su sedeli i onda bi neko rekao: „A gde je Stevica?“. Stigao bi i on sa
Livadom i dok bi Livada već sedao, Stevica bi ga gurnuo rekavši da je to njegovo mesto. Livada bi opsovao i sastanak bi počeo.
Na pitanje ko će poklati prasice, Šilja bi rekao da će on, na šta bi Uja rekao da mu krava stoji već tri dana vezana u mesari, a on bi da kolje prasice. E, tad počinje događaj i „oluja“, kreće svađa. Dražeta bi kao smirivao, a u stvari je dolivao ulje na vatru. Neko bi viknuo: „Mala, daj još jednu turu!“. Tad bi i svađa popustila. Kokan bi pitao: „A pečenje prasica, ko će to platiti?“. Stevica bi rekao: „Pa Mitke (gazda pekare) će biti sponzor“. Neko je pitao: „Pa je l’ pristao?“, Stevica bi rekao da mu nismo još rekli. „Ne brinite, otićemo Borko i ja pa ćemo mu reći“. Udario bih tad sebe po čelu jer znam. A to je izgledalo ovako:
Ujutru rano, na dan Male Gospojine odemo Stevica i ja po pečene prasice. Uredno ih potovarimo u pikap. Onda, dok tetka Jagoda računa, on kaže dok seda u auto: „Idi Borko reci joj da je Mitke rekao da je on sponzor, da žena ne računa bezveze“.
Naravno sa vrata govorim da je čika Mitke sponzor i udaljavam se dok tetka Jagoda pita: „Šta je on?“ Reko: „Sponzor“, vičem ja iz kola.
I tako bi čika Mitke bio sponzor. Naravno, to bi saznao posle podne kada se probudi.
I hleb je pekara Krstevski davala, izlazila u susret uvek. Samo ponekad nisu znali da su sponzori! Pokojni Grof bi se sekirao uvek ko će kupus spremiti za salatu i taj kupus je kod njega bio kao da je od državnog značaja – stavka kupus salata. E onda pitanje, koliko para, pehari, koliko ovo, koliko ono. Uja bi tih dana išao k’o komiran od cigara i nervoze. A nervirali su ga baš. Stevica se nije nervirao, on je samim tim nervirao sve ostale.
Šilja je pričao kako mu je Milanče doneo novu kapu i kecelju za sutra kad bude kuvao gulaš. Brankić i Stipe će mu pomoći oko gulaša. Već vidim svađu u najavi i smeškam se na sve to. Piće, sve je spremno i šator. Žika bi traktorom doneo sve što treba i polako bi se sve privodilo kraju.
Onda bi Brica postavio pitanje, čisto eto da ne bude miran kraj i opet svađa.
Naravno, nekako bi se opet doveli u red i bili bi spremni za sutra, za tu našu paradu.
Jedino što bi Grof opet rekao: „A `di je onaj ribež za kupus od prošle godine, taj je bio pravi?“. Šilja bi rekao: „J**o te ribež!“. Uja bi već otvarao novu kutiju cigara, a Stevica bi rekao: „Mala daj još jednu turu!“.
Tako da bi se i ovi sa vrata vratili nazad za sto.
E tako je nekad bilo, a da me pitate je l’ bilo dobro, pa vidi, da nije ja vam ne bih ovo pisao.
