Piše: Nemanja Milošević
Svih ovih godina, nebrojeno puta sam, poput papagaja, ponavljao priče o previsokim maržama, posebno kada su u pitanju osnovne životne potrepštine. Upoređivao sam cene sirovina, prerade, kalkulisao, merio, presecao, i nikako nisam uspevao da shvatim kako su neke cene mogle da budu toliko visoke.
Sa pisanjima na ovu temu, čini mi se, dosadio sam i bogu i narodu. A sva moja istraživanja, razmatranja i čeprkanja, završavala su se uglavnom na jednoj jedinoj stanici – trgovcima.
Slušao sam onda priče o tome kako se ja, zamislite, loše razumem u tržišnu ekonomiju, kako ne razumem njene tokove, odnos ponude i tražnje, kalkulaciju cena. Bez obzira na to što se dobar deo mog obrazovanja ticao upravo ekonomije.
I na kraju, ispostavilo se da sam sve razumeo baš onako kako treba. Došlo je do tog trenutka, kako sa ponosom u glasu i uspravljena stasa mogu da kažem onu čuvenu – Jesam vam rekao?!
Upravo ovih dana, iz samog vrha države stigla je priča o ograničenju marži u trgovini na malo, na 20 do 22 odsto. Zakon će se, kažu menjati, a marže su u ovom trenutku za većinu proizvoda nerealno i neopravdano visoke. Zapravo, ovih dana, širom srpskih medija, mogu se čuti sve one reči koje sam ja, lično i personalno, besomučno pisao na ovom, svom parčetu novinskog papira, ne shvatajući kako je jetrena pašteta uspela da dostigne rang kavijara.
I, ako sve bude onako kako je najavljeno, uprkos tome što uglavnom imam običaj da kritikujem, sigurno ću pohvaliti ovakav potez. Sistemsko, zakonski definisano smanjenje cena, odnosno ograničenje profita ekonomskih aktera koji u okviru slobodne ekonomije sebi daju više slobode nego što je, da tako kažem, pristojno i socijalno prihvatljivo, jedini je način da se sveukupnom rastu cena stane na put.
Nego, uprkos tome što su ovakve odluke uvek dobrodošle, moram da primetim da je do zakonskog ograničenja ekonomskog divljanja moralo da dođe mnogo ranije, dok nam džepovi još uvek nisu bili u potpunosti opustošeni.
Razumem to da su neki smatrali da će svojevremeno uvođenje onih socijalnih cena za socijalne proizvode podstaći trgovce da se, usled konkurencije, odreknu delića svog kolača. Ali, mislim da je to bilo nemoguće. Jer, zna Srbin vrlo dobro šta valja i još uvek mu je draža šunka od salame, a dobar trgovac to, naravno, predoseti.
Iskreno se nadam da će nam predstojeća promena sačuvati bar deo kućnog budžeta. A sa druge strane, mislim se, nema tog zakona koji naš čovek nije uspeo da prevesla. Zato, da se ne radujemo unapred. Živi bili, pa videli.
