U noć posle sahrane je Peđi supruga rekla da dođe kod vrata ulaznih. Na vratima pored njegove obuće stajao je golub, jedan od onih puštenih sa groblja. Golub se nije vratio nazad kući na Beli breg, već je sleteo ovde kod Peđe na vrata.
Piše: Boris Miljković
Umre baba Anica, bila je sestra mog dede od rođenog strica. Više nikog nemamo od tih naših starih. Ode i ona zadnja, uvek nasmejana, vesela. Čika Pera i tetka Verica su je ispratili onako kako je zaslužila kao majka, baba i prababa koja je svima bila dobra. Pominjala je nedavnu smrt mog oca i moje tetke, stalno je pitala za Baneta i Sejku.
Posle sahrane na kapiji groblja, čika Pera me uhvati za jaknu i reče: „Idi preko na daću“.
Dve nedelje i koji dan kasnije, telefon zvoni rano ujutru i moj Bogdan mi kaže da je umro Perić. Umro čika Pera Mrđić! Ne verujem šta čujem, uveče sa bratom Srđanom odlazim. Maja, Milica, Mirjana – tri njegove ćerke, njegove mezimice, tetka Verica, sestra njegova, njena ćerka Nataša i strina Jelica koja je u teškom stanju zdravstveno. Sve su tu u svom bolu.
U masi sveta tražim pogledom njega, tražim Peđu. I ugledam „Macana“. Iako smo se čuli porukama, izjavim mu saučešće i „drži se mali“. Tako ga je ujak zvao, Macan! A Macan je najmlađi od njih petoro i rodđen je par godina nakon pogibije brata. Em ta tragedija, em razvod roditelja i Macan je već obeležen za život ceo. On je ono što ja kažem „moji ljudi“ i on sa tugom leže, a sa njom se i budi.
Ima Peđa i suprugu, svoju ćerkicu, to svoje dete, ali tuga ostaje. Znam ja to, ne pitajte kako, ali znam. I uja Pera i njegov Macan su krenuli putem kojim su tugu varali, dušu hranili – konji, kerovi, golubovi, ptice razne, atari i njive. Postali su nerazdvojni, postali su dva tela, a jedna duša. Uja je bio Peđin otac, deda, prozor u svet, podrška u svemu i davao mu krila za let.
Svaki dan su provodili zajedno, sve su radili zajedno i uvek bi ga uja pozvao na poslu dok je Peđa tamo, samo da čuje mu glas. Da li su se znali posvađati? Pa naravno, ali bi se u minuti pomirili Sremci pitomi, a ljuti. I na dan sahrane Macan je upregao konje i sanduk sa ujakom stavio na kola, poteravši konje na zadnju vožnju sa ujom Perom.Trebalo je držati kajase ovog puta kad znaš da se neće vratiti kući obojica. Konji beli polako su išli ka groblju. Na groblju pored rake kobila Lipa dignute glave mirno je stojala uz suze i plač porodice koja se opraštala od čika Pere.
I nebo je bilo plavo tog dana hladnog kada su sa groblja poleteli put neba šesnaest golubova ujakovih. Čujem plač čika Perinih ćerki, osetim tugu i pogledom opet nađem Peđu ujinog Macana. Da, obeležen je i biće obeležen ceo život. I živeće sa tugom koju će pokrivati srećom, ali ugasiti je neće.
Znam ja to, a zna i Peđa da krst tuge će uvek nositi. To veče Peđa je iz ujakove kuće krenuo kao svojoj, ali njegova kuća je tamo gde mu je duša i gde je odrastao. Na Belom bregu uz uju, babu, sestre, ujnu. Uz ujine golubove, uz Gocu, Baltu, Lipu uz sve te konje koje su njih dvojica držali i sve parade na kojima su bili, sve pehare koje su osvojili.
U noć posle sahrane je Peđi supruga rekla da dođe kod vrata ulaznih. Na vratima pored njegove obuće stajao je golub, jedan od onih puštenih sa groblja. Golub se nije vratio nazad kući na Beli breg, već je sleteo ovde kod Peđe na vrata.
Doleteo je golub kod Macana svog, i ovo nemojte nikom kasti, ali načuo sam da mu je rekao „nastavi moj Macane, sve nastavi kao i do sada, a ja ću te čuvati k`o nekada. Ne boj se Macane, krila sam ti dao za let, a ti obiđi svet i ne boj se, tu sam ja“…
