Januar je uveliko ostao za nama, a sa njim završio se i period praznika i, naravno, slava. To znači da je broj jaganjaca u torovima i prasića u oborima već drastično smanjen, jer se i ove zime sa svih strana orio zvuk oštrenja noža u rukama mesara.
Neki domaćini posao klanja i uređivanja pečenice odradili su sami, dok neki nisu imali iskustva ili srca da presude svom svečanom ručku. Mnogima je zato potrebna pomoć iskusnih komšija, koji taj posao mogu da obave o čas posla. Komšije vešte sa nožem najtraženije su bile i ovih zimskih dana, a verovali ili ne, na našoj jedinoj planini postoji i jedna žena, sa ovim oruđem veštija od bilo kog mesara!
Kad Grgurevčani nisu u prilici da zakolju prase ili jagnje, kad su sprečeni da to učine ili jednostavno ne umeju, pa i kada je potrebno urediti veću količinu jaganjaca, oni se oslanjaju na Marinu.
Urbana (odnosno ruralna) legenda kaže da je jednom prilikom zaklala i uredila 40 jaganjaca za samo nekoliko sati, čime je daleko iza sebe ostavila jednog iskusnog mesara, a naša ekipa uverila se da Marina Vidaković jedno jagnje može da pripremi za ražanj za samo 15 minuta!
Za ovaj posao, ona se nije školovala. Život ju je naučio, sasvim slučajno, da mora da se izbori sa svim poslovima u domaćinstvu, ma koliko oni bili teški, a tako je i prvi put uzela nož u ruke.
– Imala sam dvadeset tri-četiri godine. Imali smo ovce i jaganjce, neki manji broj. Čovek koji je čuvao naše ovce, došao je jedan dan i rekao da se jedno jagnje prejelo i palo na noge. Nije mu bilo spasa i bilo je poželjno da se zakolje, da ne bi crklo. Bila sam sama kući i nisam znala šta ću. Otišla sam po jagnje kolicima, dovezla ga i rešila da probam da ga zakoljem. To sam nekako uradila, a najteže od svega bilo je kako da ga podignem sama. Stavila sam ga ponovo onako zaklanog u kolica, popela se na stolice koje sam postavila pored i podigla ga na čengele. Isprva nije sve bilo baš kako treba, prosto nisam imala iskustva, ali vremenom sam sve naučila – priča Marina, koja je nedugo zatim, igrom slučaja, počela redovno da obavlja ovaj posao u svom domaćinstvu.
– Pokojni suprug je kupovao i prodavao stoku, išao po vašarima, pa je posla bilo sve više. Jednom prilikom, klalo se 30 komada jaganjaca. Tu je bio jedan mesar, ja sam služila, nisam se ni trudila da naučim. Međutim, tada sam shvatila da nema smisla plaćati klanje i da u tom slučaju nemamo nikakve računice. I kako je dolazila jedna po jedna mušterija, ja sam polako počela da koljem. Sve sam sama naučila – kaže naša sagovornica.
Marinu život nije mazio, a čitavog života radila je teške poslove. Međutim, koliko god bilo teško, ova žena je pokazala šta znači biti borac i ne oslanjati se u životu ni na koga.
– Kao žena, više radim muške poslove nego ženske. Treba biti rođen da radiš, a ja volim da radim i ništa mi nije teško. Još kada sam bila dete, imala sam 14 godina, sa tatom sam išla u šumu i slagala drva. Uvek sam bila jaka i mislim da me je to održalo. Sada sam ostarila, svašta sam prošla u životu, ali još uvek se ne dam. Borim se i danas. Sama se snabdevam za drva, izdržavam se, radim – kaže Marina, koja se ovim poslom više ne bavi profesionalno, nego s vremena na vreme priskače u pomoć svojim komšijama, onda kada je to potrebno.
Tokom svog života, klala je i uređivala prasice i jaganjce, a nije joj teško palo ni guljenje krave i ždrebadi.
– Jedno popodne, muž je doneo kravu kući koja je morala na prinudno klanje. Bilo je zimsko doba, a kod nas je brdovito i nepristupačno, pa je krava podignuta na rem ispred kuće, kraj puta. Tu sam je ogulila, a ljudi koji su posmatrali bili su u neverici. Posle toga, gulila sam ždrebad, ali nisam ih klala – priča Marina.
A sada dolazimo do anegdote sa početka ove priče.
– Jednom smo klali za Guču. Tad je moj suprug doveo nekog mesara iz Rume. Bila je to velika količina, a mi nismo imali bog zna kakve uslove. Narudžbina je bila nekih 70 komada. Mesar i ja smo počeli da koljemo, on na jednoj strani, ja na drugoj, a plaćalo se po komadu. Svako je slagao kože od jaganjaca na svoju gomilu. Počeli smo uveče u 8 sati, i klali sve do 3 sata u noć. Kada je suprug izašao da broji kože, otišao je na pogrešnu gomilu, misleći da je mesar zaklao više. Ali prevario se – seća se Marina, koja je te noći zaklala i uredila 40 jaganjaca.
Nakon toga, svi mesari su je gledali sa poštovanjem, a često je prilikom susreta imala priliku da čuje rečenicu: “Mi smo mesari, ali za tebe smo amateri”.
Sam proces uređivanja, kaže, nikada nije isti. Nekad se jagnje ili jare oguli za čas, a nekad to ide jako teško, ukoliko životinja nije dobila dovoljno soli u ishrani. Međutim, Marina je posao uvek obavljala do kraja. Pa, iako nikada nije imala dobre uslove za rad, za kraj nam je otkrila tajnu svog uspeha:
– Zapravo, tu nikakve tajne i nema. Potrebni su samo dobra volja i oštar nož!
N. Milošević
