U automehaničarskoj radionici, mestu u kojem se stapaju zvuci alata i miris motornog ulja, 22-godišnji Uroš Ivić iz Mačvanske Mitrovice od malih nogu posmatrao je svog oca i dedu kako predano rade. Nije tada zamišljao sebe kao nekog ko bi mogao da nastavi istim putem, planove je imao druge, međutim život ga je vratio u radionicu u kojoj se kao klinac večito muvao i prljao.
Za sebe Uroš kaže da je student, šegrt i majstor. Po završetku srednje Tehničke škole “Nikola Tesla”, smer mašinbravar oprobao se mladi Mačvanin u nekoliko poslova, da bi naposletku, kako sam priznaje, shvatio koliki potencijal se krije u mehaničarskoj radionici njegovog oca, ali da je neophodno da se dodatno školuje i unapredi svoje znanje, koje ni do tada nije bilo zanemarljivo.
-U svetu gde se tehnologija brzo menja, automehaničar mora da spoji tradiciju i inovaciju ukoliko želi biti uspešan u svom poslu, a znanje da koristi kao osnovu za sve što radi. Od kada znam za sebe muvao sam se po tada dedinoj i tatinoj radionici. Kao dete zajedno sa drugarima smo se tu okolo igrali i pored konstantne brige roditelja da se slučajno ne povredimo. Kako sam bivao stariji i vreme koje sam tu provodio bilo je sve češće i duže, a sa nekih 12-godina dobio sam i svoja prva zaduženja. Mahom su to bili neki sitni poslovi koje su mi davali da radim, kao što je brisanje ključeva i slično, ali ujedno i moji počeci u automehanici. Upravo kroz pomoć dedi i tati učio sam zanat – priča Uroš.
Pandemija korone donela je sa sobom i njegovo ozbiljnije angaživanje u radionici.
-Bio sam srednjoškolac u vreme pandemije, a kako nisam išao na časove, već pratio nastavu online imao sam dodatnog slobodnog vremena i tada se moj rad u radionici intenzivirao. U tom periodu fokus je bio na radu sa kamionima, da bi se sada u velikoj meri preorijentisali na automobile. Svakako učio sam o obe vrste vozila, što verujem da je za mene veliki plus – objašnjava sada student Visoke škole elektrotehnike i računarstva u Beogradu i dodaje:
-Deda je u svoje vreme bio vrhunski majstor, njega je nasledio moj otac Zoran koji se takođe istakao svojim radom. Da bih dostigao, pa i prestigao njih, za mene je bio logičan potez da nastavim sa školovanjem, tako da sam se odlučio za smer automatika i upravljanje sistemima vozila. Imam ozbiljan teret da budem bar podjednako dobar, a kao jedan od načina da to postignem vidim u obrazovanju i usavršavanju, pre svega dijagostici – priča 22-godišnjak.
Mladi se, istina, sve manje odlučuju za zanate, a zašto je to tako svoje viđenje izneo je Uroš.
-Nekako mi se čini da moja i mlađe generacije idu linijom manjeg otpora, sve ređe u teže se odlučuju da nešto sami stvore rukama, većina bi da zarađuje novac putem društveih mreža ili bi odmah u neke direktorske fotelje i visoke pozicije. Žele da rade u toplim kancelarijama, da se ne umaraju fizički i ne daj Bože isprljaju. Lično, mislim da samo ne prepoznaju mogućnost dobre zarade i u zanatu, što baš u poslednje vreme dolazi do izražaja. Zanatlija je sve manje, pa su tako cene njhovih usluga veće, što je i logično. Moj posao jeste fizički naporan, na momente i opasan, desi se neka povreda s vremena na vreme, ali ja u njemu vidim veliki potencijal – navodi Uroš.
Da bi jedna radionica, na primer mehanička kao što je sada slučaj, bila na dobrom glasu potrebno je ispunjavati nekolikom vrlo bitnih uslova.
-Mislim da je najbitnije odraditi posao kvalitetno, pošteno i ispoštovati rokove, jer niko kod majstora ne ide uz hira, zar ne? Uz sve jako je važno ostvariti dobru komunikaciju sa ljudima, što meni prilično lako ide, pričljiv sam, druželjubljiv, i brzo nalazim zajednički jezik sa mušterijama – kaže mladi Mačvanin.
Uroš je, kako sam priznaje, dosta ambiciozan i jako motivisan u pogledu svog obrazovanja, ali i posla.
-Sebe u nekoj bližoj budućnosti, odnosno za nekih 5 do 10 godina vidim kao svršenog studenta i kao uspešnog majstora. Trenutno sam jako ambiciozan, pa već razmišljam i o master studijama, ali videćemo kako će moje školovanje teći i šta će mi vreme doneti. Svojim zvanjem i znanjem nadam se da ću unaprediti poslovanje naše radionice, modernizovati je dodatno, možda izgraditi novi objekat, uposliti ljude. Cilj mi je da sarađujemo sa velikim i ozbiljnim kompanijama kao što su primera radi Mercedes, Pežo…. Svakako sebe vidim kao uspešnog mladog čoveka. Priznajem, neopravdano sam pun samopouzdanja trenutno, ali verujem u sebe i u to da rad, trud, posvećenost mogu dovesti da se moje zamisli ostvare – zaključuje optimistično Uroš.
D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
