Najinteresantnije pojašnjenje imena Sloveni je da naziv naroda potiče od imenice slovo (reč), jer oni koji koriste reč su Sloveni. Drugi narodi, recimo Nemci su nemi, jer ne koriste tu reč.
Najveći deo svedočanstava o slovenskom životu i običajima dali su arapski i vizantijski pisci i hroničari.
Aparski hroničari su pisali o izgledu Slovena, načinu života, o načinu stanovanja, ali sve to posmatrajući kroz muslimansku prizmu.
Vizantijski hroničari kao da su želeli upoznati slovenska plemena, jer su sa njima trgovali, a i zato što su živeli blizu slovenskih plemana.
Tako srećemo u mnogim zapisima, ono prvo što je hroničarima padalo u oči, fizički izgled Slovena: bled ten, svetla kosa, često riđa, a posebno im je bila interesantna visina.
„Kao vojnici Sloveni su izdržljivi, lako podnose vrućinu, hladnoću, glad, žeđ, nedostatak odeće.“
Izvori iz VI-VII veka pokazuju da se slovenska odeća razlikovala od odeće njihovih suseda. Prokopije iz Cezarije je zapisao da Sloveni, one koje je video, ne nose košulje, već nose široko platno koje predstavlja pantalone.
Takođe se u pojedinim izvorima pronalaze podaci da Rusi imaju odeću koja je: široke pantalone, koje su navorane oko kolena, koja je tu i vezana. Takva odeća, tzv, šalvare, su se dugo zadržale kod Slovena.
Sloveni su nosili:
Košulje – jednostavnog kroja, kad je bilo hladno. Kod Istočnih Slovena ona ima naziv rubaška, jer je u obliku platna koje ima rukave i otvor za glavu. Pršnjaci – pravljeni od ovčije ili medveđe kože, međutim pravljeni su i od lisičje kože. Nošeni su samo zimi.
Kapa – preko zime nošena je kožna kapa (šubara). Obuća – Istočni Sloveni su po gradovima nosili kožne čizme, U selima su imali obuću od brezove ili lipove kore – ruski naziv je lapi. Što se tiče ženske odeće malo je izvora sačuvano. Iz sačuvanih izvora saznajemo da je osnovna ženska odeća bila rubaška – košulja, koja je bila i kao gornji i kao donji deo odeće.
Prokopije iz Cezarije je zabeležio da su Sloveni stanovali po razbacanim selima. Stanovali su u bednim kolibama, udaljeni jedni od drugih i često su menjali mesto stanovanja. Opet na drugiim mestima se nalaze podaci da su Sloveni živeli pored reka, močvara i jezera, te da su na kući imali više izlaza koje koriste u slučaju opasnosti.
Zemunice – potvrđuju i arheološka iskopavanja da su sloveni živeli u kolibama i zemunicama. To su bila samo skloništa, ukopana ili poluukopana u zemlju. Sloveni nisu već tada živeli u velikim porodicama, već je svaka porodica živela za sebe.
Hata – kuća sagrađena od ćerpiča, grana ispletenih oblepljenima blatom. Bila je postavljena neposerdno na zemlju.
Izba – kuća od drveta. karakteristična je u šumskim predelima. Postavljala se direktno na zemlju ili kasnije na „kokošije noge“. Na takvim kućama su bili samo mali prozori, a kuće su bile uglavnom tamne.
Kupatila – Još je u letopisu „Povestь vremennыh let“ zapisano da je, kada je sveti Andrej došao u Kijevo, video čudan običaj: drvena kupatila koja se ugreju, ljudi tamo ulaze potpuno goli, polivaju se sokom divlje trešnje, a onda sami sebe bičuju nekim prutevima i to se toliko jako bičuju da jedva živi izađu odatle. To rade svaki dan i to rade samo zbog kupanja.
I na drugim mestima, u drugim izvorima se spominju kupatila: „Male drvene kuće, u jednom ćošku kamena peć, a iznad nje mali otvor na koji je izlazila para. Kupatilo se ovako koristilo: sipalo se vodu na vrelu peć – to je bilo parno kupatilo. Koristili su i male metle od brezovog pruća kojima su se kupači mogli blago bičovati (to je pospešivalo krvotok).“
Arapski putopisac Ibn Fadlan zabeležio je da „goli ljudi, zajedno muškarci i žene, idu da se kupaju u reku. Idu slobodno, na sakrivajući se jedni od drugih.“
Sloveni su davno poznali i pravili sapune od pepela i sala.
Kada je reč o jelu, prehrani i pripremanju jela (se radilo kuvanjem u loncima i kotlovima; i prženjem i pečenjem) potrebno je reći da su kao osnovno jelo koristili:
Hleb – za čiju se pripremu koristilo brašno raznih žitarica. Korišćeno je žito, ali i ovas, raž i druge žitarice. Takve žitarice su se čuvale u posebnim silosima (rupa u zemlji), pa je znalo da poplesnavi, pogotovo kod onih koji su živeli roker reka, močvara gde je zemlja vlažna. Da bi se ipak sačuvale žitarice, zemlja je spaljivana u tim silosima.
Konjsko meso – još je u Kijevskoj Rusi korišćeno meso za ishranu, o čemu svedoče mnogi spomenici i letopisi. Međutim kada se konj počeo koristiti više za rad, tada se konjetina jede sve manje. Nakon konjetine, na prvo mesto izbija govedina, a zatim i svinjsko meso, a zatim i ovčije meso. Meso kokoške i drugih ptica se retko koristilo.
Pored domaćih životinja koristilo se i meso divljači.
„Riba – na teritoriji gde su živeli Sloveni bilo je dosta reka i jezera koja su bila bogata ribom. Zato nije ni malo čudno da se riba koristila kao osnovno sredstvo za ishranu.“
Stanovnici sela su dugo bili simbol slovenske civilizacije. Od samog početka su se bavili poljoprivredom. Pored poljoprivrede bavili su se i lovom, ribolovom, pčelarstvom, stočarstvom…
„Od početka nove ere Sloveni su se uglavnom bavili zemljoradnjom i na taj način obezbeđivali ono što je potrebno za život, mada važnost gajenja stoke, te lov u šumama bogatim divljači nisu bili manje značajni. Ovome treba dodati tri važna elementa: sakupljanje meda, branje pečuraka i ribolov na jezerima i rekama kojima obiluje istočna Evropa. Arapski putopisci (umnogom naši najbolji izvestioci od 9. do 12. veka) dali su dragocena obaveštenja: trgovac Ibrahim Ibn Jakub, španski Jevrejin proputovao je oko 965. godine Poljsku, Bohemiju, slovenske teritorije na Labi i Baltiku i zabeležio da se ovaj narod‚ ‘predao zemljoradnji s posebnim žarom’, te da zemlja Mješka I ‘obiluje hranom’…“
Svaka pojava u prirodi za čoveka je predstavljala nov pogled na svet. Tako je čovek počeo da shvata da određene pojave u prirodi deluju na biljni i životinjski svet. Sloveni su kao i svi narodi povezilali upravo te pojave iz prirode sa verovanjem u neke nadprirodne sile, te su neka verovanja za sobom nosila i neke obrede i običaje.
Arapski putopisac iz H veka beleži da su Sloveni idolopoklonci, a o tome svedoče i pojedina nalazišta. Putopisac navodi da su ih pravili idolima, poštovali ih, prinosili žrtve.
Istočni Sloveni su verovali u bogove: Peruna, Horsa, Dažboga, Striboga, Simoregla i Mokoš. Kada su primili hrišćanstvo sve su statue ili spalili ili razrušili, jedino statuu boga Peruna nisu smeli, jer su se plašili, pa su njegove statue bacali u reke ili jezera.
Zdenko Lazor
Швет старих Славянох III
Найцикавше толкованє назви Славянє то же назва народу походзи од меновнїка слово, бо тоти котри хасную слова то Славянє. Други народи, наприклад Нємци нєми, бо нє хасную тото слово. Найвекша часц свидоцства о славянским живоце и обичайох дали арапски и византийски писателє и хронїчаре. Арапски хронїчаре писали о випатрунку славянох, способу живота, способу биваня, алє шицко то патраци през муслиманску призму. Византийски хронїчаре як да жадали упознац славянски племена, бо зоз нїма тарґовали, а и бо жили блїзко при славянских племенох. Так стретаме у велїх записох, тото цо хронїчаре перше обачели, физични випатрунок Славянох: бляди тен, бляди власи, часто ришкасти, а окреме им була цикава висина.
„Як вояки Славянє витримовни, лєгко подноша горучаву, жиму, глад, смиядносц, нєдпстаток облєчива.“
Жридла зоз VI-VII вику указую же ше славянске облєчиво розликовало од облєчива їх сушедох. Прокопий зоз Цезариї записал же Славянє, тих цо видзел, нє ноша кошулї, алє ноша широке платно котре представя панталони.
Тиж так у дзепоєдних жридлох пренаходза ше податки же Руси маю облєчиво котре: широки панталони, котри зранцовани коло колєнох, котре ту и завязана.
Таке облєчиво, так волане, шалвари, ше длуго затримало при Славянох
Славянє ношели:
Кошулї – єдноставного крою, кед було жимно. При Восточних Славянох вона ма назву рубашка, бо є у форми платна котре ма рукави и отвор за главу. Першняки – правени од овчей и медведзей скори, медзитим правени су и од ровковей скори. Ношели ше лєм вжиме. Шапка – вжиме ношена скоряна шапка (шубара). Обуй – Восточни славянє по городу ношели скоряни чизми, у валалє мали обуй од брезовей и лїповей скорки – русийска назва то лапи.
Цо ше дотика женского облєчива мало жридла зачувани. Зоз зачуваних жридлох дознаваме же основне женске облєчиво була рубашка – кошуля, котра була и горня и дольня часц облєчива.
Прокопий зоз Цезариї зазначел же Славянє бивали по розруцаних валалох. Бивали у бидних колїбох, оддалєни єдни од других и часто меняли место биваня. Заш на других местох находза ше податки же Славянє жили коло рикох, мочарох и озерох, та и же на хижох мали вецей виходи котри хасновали у случаю опасносци.
ЖемунЇци – потвердзую и археолоґийни находзиска же Славянє жили у колїбох и жемунїцох. То були лєм склонїща, укопани лєбо полуукопани до жеми. Славяне уж теди нє жили у вельких фамелийох, алє кажда фамелия жила сама за себе.
Хата – хижа вибудована зоз валькох, конарох виплєцених облїпених зоз блатом. Була поставена нєпоштредно на жем.
Изба – хижа зоз древа. Характеристична у лєсох. Будовала ше директно на жеми або познєйше на ,,курово ножки“. На таких хижох були лєм мали облаки, а хижи були углавним цми.
Купальнї – Ище у лїтописох „Повесть временных лет“ записане же, кед святи Андрей пришол до Києву, видзел нєзвичайни обичай: древени купальнї котри ше зогрею, людзе там уходза подполно голи, полїваю ше зоз соком дзивей черешнї, а вец сами себе бию зоз прутами и то ше так барз бию же лєдво живи виходза. То робя кажди дзень и то робя лєм пре купанє.
И на других местох, у других жридлох ше споминаю купальнї: ,,Мали древени хижи, у єдним куце камени пец, а над нїм мали отвор на котри виходзела пара. Купальнї ше так хасновало: сипало ше воду на печацу пец – то було парне купатило. Хасновали и мали метли од брезовохо пруца зоз котрим ше купаче могли благо бичовац (то поспишовало кревоцек).“
Арапски драгописатель Ибн Фадлан зазначел же ,,голи людзе, вєдно хлопи и жени, иду ше купац до рики. Иду шлєбодно, нє скриваюци ше єдни од других.“
Славянє давно познали и правели мидла од ґару и садла. Кед слово о єдлу, костираню и пририхтованю єдлох (варело ше у шерпенї и котлох, пражело и пекло) треба спомнуц же як основне єдло хасновали:
Хлєб – за чийо ше пририхтованє хасновала мука рижних житаркох. Таки житарки ше чували у окремних силосох (дзирох у жеми), та знали поплєшнїц, поготово тим цо жили обок рики, мочари дзе жем влажна. Же би ше заш лєм зачували житарки, жем ше спальовала у тих силосох.
Коньске месо – ище у Києвскей Руси хасноване месо за костиранє, о чим шведоча велї памнятнїки и лїтописи. Медзитим кед ше конь почал баржей хасновац за роботу, теди ше коньске месо є вшє мєнєй. После коньского меса, на перше место вибива говедзина, а потим и швиньске месо, а вец и овче месо. Месо кури и других птицох ше ридко хасновало. Обок домашнїх животиньох хасновало ше и месо дзивини.
,,Риба – на териториї дзе жили Славянє було досц рики и озера котри були богати зоз рибу. Зато анї кус нє чудне же ше риба хасновала як основне средство за костиранє.“
Жителє валалу длуго були символ славянскей цивилизациї. Од самого початку ше занїмали зоз польопривреду. Обок польопривреди занїмали ше и зоз ловом, риболовом, пчоларством, статкарством…
,,Од початку новей ери Славянє ше углавним занїмали зоз землєдїльством и на тот способ обезбедзовали тот цо им нєобходне за живот, алє важносц хованя стоки, та лов у лєсох бохатих зоз дзивину днє були менєй значни. Тому треба дац три важни елементи: зберанє меду, оберанє печаркох и риболов на озерох и рикох з котрима богата восточна Европа. Арапски драгописателє (у вєлїм нашо найлєпши жридла од 9. по 12. вик) дали драгоциви обвисценя: тарґовец Ибрахим Ибн Якуб, шпански Єврей препутовал коло 965. року Польску, Бохемию, славянски териториї на Лаби и Балтику и зазначел же ше тот народ, ‘пошвецел жемлєдїльству з окремним закладаньом’, та же Mєшкова жем и ’богата зоз єдзеньом’…’’
Кажде зявенє у природи за чловека представля нови попатрунок на живот. Так чловек почал похопйовац же одредзени зявеня у природи дїйствую на рошлїнски и животиньски швет. Славянє як и шицки други народи повязовали праве тоти случованя зоз природи зоз веренями до даяких надприродних силох, та даєдни вереня зоз собу ношели и даяки обряди и обичаї.
Арапски драгописатель зоз Х вику зазначує же славянє идолопоклонїки, а о тим швидоча и подаєдни находзиска. Драгописатель наводзи же их правели идолом, почитовали их, приношели жертви.
Восточни Славянє верели до богох: Перуна, Хорса, Дажбоґа, Стрибоґа, Симореґла и Мокош. Кед примели християнство шицки статуи спалєли або звалєли, єдино стату бога Перуна нє шмели, бо ше бали, та його статуи руцели до рики або озера.
Zdenko Lazor
Projekat “Od Karpata do sremske ravnice” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Проєкт “Од Карпат до сремськей рівниці” є суфинансованый зо Бюджету Републикы Сербії – Міністерства інформованя і телекомуникацій. Становиска, высказаны в підпертім медийнім проєкту, не мусять выражати становиска орґану, што ділить средства.
