Nekoliko dana nedeljno, 70-godišnji penzioner iz Sremske Mitrovice Boško Anojčić zajedno sa suprugom provede u vikendici u Manđelosu. Izgrađena pre nekoliko decenija, za Anojčiće je oaza mira, mesto za odmor i porodična okupljanja.
-Moj deda, majčin otac je bio plućni bolsnik od mladosti, pa su mu lekari preporučili boravak na Fruškoj gori, koja je, a verujem da tu informaciju mnogi ne znaju, jedna od najboljih vazduših banja u Evropi. On je na jednom placu od oko 44 ara za sebe sagradio malo zdanje od dve prostorije – sobu i kuhinju i tamo je boravio od marta do novembra. Kako je bio vredan čovek, podigao je vinograd 1968. godine, zasadio još neko voće, a imao je kokoške i piliće o kojima je vodio brigu. Njega su nasledili moji roditelji koji su davne 1985. godine izgradili vikendicu. Oni su živeli u Bosutu gde je otac radio kao veterinar, pa su morali stalno da putuju do Manđelosa, a kako je bilo posla oko vinograda za njih je bilo praktično da podignu objekat u kojem mogu da borave, odmore, prespavaju. U to vreme tek su počele da niču vikendice, pre toga su se gradile pudarske kućice, kolebe – počinje priču Boško i dodaje da je on godinama kasnije nasledio vikendicu.
-Kada je otac ostario i otišao u penziju pitao me je da li bih preuzeo na sebe da vodim brigu o vinogradu i vikendici, bilo mu je žao da se to zapusti, sam nije bio kadar da ga održava, a prodaja nije dolazila u obzir. Ja sam to vrlo rado prihvatio, jer dedovina se ne prodaje i od tada zajedno sa suprugom čuvam nasledstvo. Nažalost, trešnje koje je baš deda zasadio sredinom sedamdesetih sam nedavno morao da izvadim, jer su se osušile, ali jedno stablo kruške je i dalje zdravo i to me podseća na njega kad god sam ovde. Što se vinograda tiče, nekada je bilo 1.000 čokota, ali sada ih ima oko 200 taman toliko za naše sopstvene potrebe – kaže Boško.
Mitrovčanin objašnjava da vikendica ima ima kuhinju, trpezariju i jednu spavaću sobu, postoji i letnja kuhinja kao i poljski toalet. Objekat je snabdeven vodom i strujom i u potpunosti je opremljen tako da se u njoj može boraviti kao u bilo kojoj kući u nekom naselju.
-Nedeljno u njoj zajedno sa suprugom boravim minimum jedan do dva dana, ali kako mi se čini, naredne godine ću morati tamo da se preselim na nekoliko meseci, pa da pudarim, jer su mi lopovi pobrali i šljive i grožđe, tako da ću čuvati voćnjak i vinograd. Doduše, neće mi to teško pasti, s obzirom da volim u Manđelosu da provodim vreme – nastavlja Boško, te dodaje:
-Na vikendicu nam dolaze deca i prijatelji, mada moram da priznam da se družimo sve manje, sada su svi u nekim svojim poslovima, problemima, obavezama.
U vikend zoni u Manđelosu ima oko 300 vikendica, a otvoren je i jedan restoran.
-Primetan je veći broj vikendaša na ovoj našoj maloj, pitomoj planini. Mislim da su za vreme epidemije virusa kovid ljudi shvatili koliko je priroda bogatstvo, koliko su kuća i dvorište bogatstvo. Drago mi je zbog toga, ali treba da čuvamo ovu što imamo – kaže Mitrovčanin.
Prema njegovim rečim interesovanje za vikendice je uticalo i na povećanje cena istih, nekada su se, objašnjava on, prodavale za tek nekoliko hiljada evra, dok su sada višestruke skuplje. Njegova, ističe, nema cenu.
-Iskren da budem svoj život ne mogu da zamislim bez vikendice i nadam se da će je moj sin, kojem ću je ostaviti u nasledstvo pođednako čuvati i voleti – završava Boško.
D. Tufegdžić
